„Покушаћу, Управниче”, узврати Фишер.
„Кажете то са призвуком сумње у гласу”, примети Коропатски. „Молим вас да увидите важност онога што вас молим да учините. Морамо тачно знати шта је то што раде, колико су јаки, као и каква је та планета. Када једном све то будемо знали, знаћемо шта нама ваља чинити, колико јаки ми морамо бити и за какав живот ми морамо бити приправљени. Јер, Фишере, ми морамо имати једну планету и то сада. А немамо другог избора до да узмемо планету од Ротора.”
„Ако она постоји”, узврати Фишер храпавим гласом.
„Боље да постоји”, рече Коропатски. „Опстанак Земље зависи од тога.”
ЖИВОТ
59
Сивер Џенар лагано отвори очи и зажмирка. Имао је у први мах мало потешкоћа са довођењем погледа у жижу, тако да није јасно могао да разабере оно што му се налазило у видном пољу.
Слика се полако изоштрила и Џенар ускоро препозна Ренеј Д'Обисон, главног неурофизичара у Куполи.
„Марлена?” прозбори Џенар слабашним гласом.
Д'Обисонова је изгледала смркнуто. „С њом је, како изгледа, све у реду. Ти си тај који ме тренутно забрињава.”
Плима страха преплави Џенар и он покуша да је одагна својим смислом за црни хумор. „Мора да је горе него што сам мислио ако је ово преда мном анђео куге.”
А онда, пошто Д'Обисонова није ништа узвратила, он додаде: „Јесам ли је добио?”
Она наједном као да оживе. Висока и кошчата, наже се над њим, а фине боре око њених продорних, плавих очију посташе истакнутије док га је помно осматрала.
„Како се осећаш?” упита она, ништа му не одговоривши.
„Уморно. Веома уморно. Иначе, у реду. Бар мислим?” Упитан тон којим је изговорио последњу реченицу послужио је да понови претходно питање.
„Спавао си пуних пет сати”, рече она. И даље му није дала никакав одговор.
„Уморан сам, у сваком случају”, забрунда он. „А морам и до тоалета.” Он стаде да се придиже у седећи положај.
Д'Обисонова даде знак једном младићу који се хитро приближи. С уважавањем, он постави руку испод Џенаровог лакта, али га овај презриво одби.
„Пусти да ти помогнемо, молим те”, рече Д'Обисонова. „Још нисмо поставили никакву дијагнозу.”
Вративши се у постељу десет минута касније, Џенар рече потиштено: „Нема дијагнозе. Јесте ли ми извршили скенирање мозга?”
Јесмо, разуме се. Одмах.”
„И?”
Она слегну раменима. „Нисмо пронашли ништа значајно, али спавао си. Предузећемо још једно скенирање сада пошто си се пробудио. А морамо те подврћи и другим испитивањима.”
„Зашто? Зар скенирање није довољно?”
Сиве веђе се подигоше. „Мислиш ли да јесте?”
„Добро, доста је било игре. На шта циљаш? Реци то отворено. Ја нисам дете.”
Д'Обисонова уздахну. „Случајеви куге које смо имали показали су занимљива својства при скенирању мозга, али нисмо дошли у прилику да их упоредимо са стандардом пре заразе, зато што нико од оболелих није раније био скениран. Од времена када смо увели рутински и свеопшти програм за скенирање мозга свих житеља Куполе, међутим, више се није јавио ниједан јасан случај куге. Да ли си то знао?”
„Не постављај ми замке”, узврати Џенар зловољно. „Разуме се да сам знао. Зар мислиш да сам изгубио памћење? Закључујем, дакле — и даље сам кадар да закључујем, знаш — да иако располажеш резултатима мојих ранијих скенирања и можеш да их упоредиш са овим последњим, ипак ниси пронашла ништа значајно. Је ли тако?”
„Извесно је да није установљено ништа што битније не би било у реду, али можда постоји нешто што би се могло сматрати субклиничком ситуацијом.”
„Али нисте пронашли ништа.”
„Можда нам је промакла нека танана промена уколико баш за њом нисмо трагали. Уосталом, колабирао си, а то ти се иначе не догађа, заповедниче.”
„Извршите, онда, ново скенирање сада пошто сам будан и ако вам поново промакне нешто танано, наставићу да живим са тим. Али кажи ми за Марлену. Јеси ли сигурна да је с њом све у реду?”
„Казала сам да тако изгледа, заповедниче. За разлику од тебе, код ње се није јавила никаква абнормалност у понашању. Она није колабирала.”