„И сада је на безбедном у Куполи?”
„Да, сама те је довела овамо, непосредно пре но што си се онесвестио. Зар се не сећаш тога?”
Џенара обли руменило и он промрмља нешто.
Поглед Д'Обисонове постаде подругљив. „Како би било да нам кажеш чега се тачно сећаш, заповедниче. Испричај нам све. Било шта може да се покаже од значаја.”
Џенарово осећање нелагодности се појача док је покушавао да се присети. Изгледало му је да се све збило давно и чинило му се некако као у магли, као да је то чега је настојао да се спомене био, заправо, неки сан.
„Марлена је почела да скида Е-одело”, рече он најзад, а затим тише додаде: „Зар није?”
„Јесте. Вратила се овамо без одела, тако да смо морали напоље да пошаљемо човека који га је донео.”
„Ја сам, разуме се, покушао да је спречим када ми је постало јасно шта ради. Др Инсиња ме је позвала, сећам се, и то ме је упозорило. Марлена се налазила на извесној удаљености од мене, уз поток. Покушао сам да је дозовем, али услед шока остао сам без гласа. Такође сам покушао да што пре дођем до ње, да…”
„Да дотрчиш”, упаде Д'Обисонова.
„Да, али… али…”
„Али си установио да не можеш да трчиш. Нашао си се готово у стању парализе. Јесам ли у праву?”
Џенар климну. „Јеси. Сасвим. Покушао сам да трчим, али… да ли си икада имала једну од оних ноћних мора када те неко прогони а ти никако не можеш да потрчиш?”
„Јесам. Сви смо то сањали. То се обично догађа када заплетемо руке или ноге у постељину.”
„Осећао сам се као у сну. Успео сам некако да најзад повратим глас и одмах сам јој довикнуо, али, изван Е-одела, она ме, уверен сам, није могла чути.”
„Јеси ли осетио малаксалост?”
„Нисам. Осећао сам се само беспомоћно и пометено. Као да, у ствари, не би било никакве користи и да сам потрчао. А онда ме је Марлена угледала и појурила ка мени. Мора да је некако разабрала да сам у невољи.”
„Она није имала никаквих потешкоћа да трчи. Је ли тако?”
„Није ми изгледало да има. Само што није стигла до мене, а онда… Бићу искрен, Ренеј: после тога се више ничега не сећам.”
„Заједно сте стигли у Куполу”, узврати мирно Д'Обисонова. „Она ти је помагала, придржавајући те. Када сте ушли унутра, колабирао си — а сада те ево овде.”
„И ти мислиш да немам кугу.”
„Мислим да си искусио нешто абнормално, али не видим ништа на снимку скенирања твог мозга, што ме збуњује. Ето тако стоје ствари.”
„Био је то шок што сам Марлену видео у опасности. Зашто би скидала Е-одело уколико није…” Он нагло заћута.
„Уколико није подлегла куги. Мислиш ли на то?”
„Да, на то сам помислио.”
„Али изгледа да је с њом све у реду. Желиш ли још мало да одспаваш?”
„Не. Расанио сам се. Направи ми ново скенирање и постарај се да добијеш негативан резултат, јер се сад осећам много боље пошто сам ти све испричао. А онда се враћам пословима, ти харпио.”
„Чак и ако резултати скенирања буду привидно нормални, заповедниче, остаћеш у постељи најмање још двадесет четири часа. Морамо да те испитамо, разумеш.”
„Не можете ми то учинити”, забрунда Џенар театрално. „Не могу овде само да се излежавам и буљим у таваницу двадесет четири часа.”
„Нећеш ни морати. Можемо те мало придићи тако да можеш да читаш неку књигу или да уживаш у холовизији. Можеш чак да имаш једног или два посетиоца.”
„Претпосављам да ће ме и посетиоци испитивати.”
„Није незамисливо да се мало распитају о целој ствари. Добро, а сада ћемо поново да поставимо скенер.” Она се окрену, а затим га поново погледа уз осмех на уснама које су се благо умекшавале при рубовима. „Сасвим је могуће да је с тобом све потпуно у реду, заповедниче. Ракције ти изгледају нормалне. Али морамо бити сигурни, зар не?”
Џенар промрмља нешто, а када се Д'Обисонова поново окренула и удаљила, он јој направи гримасу. И то је, закључио је, била нормална реакција.
60
Када је Џенар поново отворио очи, угледао је Евгенију Инсињу како га тужно посматра.
Призор га је изненадио и он поче да се придиже. „Евгенија!”
Она му се осмехну, али јој лице због тога није постало мање тужно.
„Казали су ми да могу да дођем, Сивере”, рече она. „Мисле да је с тобом све у реду.”
Џенара проже талас олакшања. Знао је да је у реду, али било је пријатно чути да му је мишљење потврђено.
„Разуме се да је у реду”, узврати он усхићено. „Резултати скенирања су ми добри и у сну и кад сам будан. Биће такви заувек. Али како је Марлена?”
„И њени резултати су савршено нормални.” Чак јој ни то није поправило расположење.