„Као што видиш”, рече Џенар, „ја сам био Марленин канаринац, као што сам ти обећао. На мене је деловало пре него на њу — ма шта то било.” А онда му се расположење промени. Ово није био прави час за задиркивање.
„Евгенија, како да ти се извиним?” упита он. „Пре свега, нисам Марлену држао све време на оку, а онда сам се и паралисао од ужаса, тако да више ништа нисам могао да предузмем. Потпуно сам заказао и то пошто сам ти са толико самоуврености рекао да ћу водити рачуна о њој. Искрено говорећи, нема оправдања.”
Инсиња је одмахивала главом. „Не, Сивере. То никако није била твоја кривица. Тако ми је драго што те је вратила натраг.”
„Није моја кривица?” Џенар је изгледао запрепашћен. Разуме се да је била његова кривица.
„Уопште није. Постоји нешто много горе од Марлениног будаластог скидања одела, или твоје неспособности да брзо делаш. Много горе. Уверена сам у то.”
Џенара наједном обузе студен. Шта је то много горе? — упита се он. „Шта то покушаваш да ми кажеш?”
Он склизну из постеље и изненада постаде свестан босих ногу као и потпуно неприкладне одеће коју је носио. Журно је обавио лако ћебе око себе.
„Молим те”, рече он, „седи и кажи ми. Је ли Марлена стварно у реду? Да не прикриваш нешто о њој?”
Инсиња седе и свечано погледа Џенара. „Кажу да је у реду са њом. Резултат скенирања савршено је нормалан. Они који имају искуства са кугом тврде да не испољава никакве симптоме.”
„Па зашто си се онда снуждила као да је крај света?”
„Мислим да јесте, Сивере. Овог света.”
„Шта ти сад то значи?”
„Не могу да ти објасним. Немам рационално објашњење. Мораш да разговараш са Марленом да би схватио. Она иде својим путем, Сивере. Није узбуђена због онога што је учинила. Тврди да не може ваљано истраживати Еритро — искусити Еритро, како је то она казала — у Е-оделу, тако да више нема намеру да га носи.”
„У том случају, неће више излазити.”
„Ох, али Марлена каже да хоће. Сасвим самоуверено. Кад год пожели, каже она. И то сама. Пребацује себи што је допустила да пођеш са њом. Није равнодушна према ономе што ти се могло догодити, знаш. Узнемирена је због тога. И драго јој је што је стигла до тебе на време. Стварно, очи су јој се испуниле сузама док је причала о томе шта се могло догодити да те благовремено није вратила у Куполу.”
„Да ли је због тога почела да се осећа несигурном?”
„Није. То је и најчудније у свему. Сада је сигурна да си ти био у опасности. Али не и она. Тако је самоуверена, Сивере, да бих могла…” Она одмахну главом, а онда промрмља. „Не знам шта да радим.”
„Она је по природи самоуверена девојка, Евгенија. То мора да ти је боље познато него мени.”
„Не у том смислу самоуверена. Као да зна да је ми не можемо зауставити.”
„Можда можемо. Разговараћу са њом и ако том приликом иједном потегне неко од тих 'Не можете ме зауставити', одмах ћу је послати натраг на Ротор. Био сам на њеној страни, али после онога што ми се догодило изван Куполе, бојим се да ћу морати да будем мало чвршћи.”
„Не, нећеш.”
„Зашто? Због Пита?”
„Не. Мислим да напросто нећеш.”
Џенар се упиљи у њу, а онда се нелагодно насмеја. „Ма хајде, нисам у тој мери под њеном влашћу. Можда уживам у томе да ме држи за доброћудног чику, али ипак нећу бити толико доброћудан да је пустим да срља у опасност. Постоје границе свему, а уверићеш се да умем да их поставим.” Он застаде, а затим скрушено додаде: „Изгледа да смо променили стране, ти и ја. До данас си ти била та која ју је задржавала и која је тврдила да је то немогуће. Сада је обрнуто.”
„То је стога што те је заплашио инцидент који се одиграо напољу, а потоње искуство је заплашило мене.”
„Какво потоње искуство, Евгенија?”
„Ја сам покушала да поставим границе, пошто се она вратила у Куполу. Казала сам јој: 'Драга дамо, да се ниси усудила више да са мном тако разговараш; не само да ти више неће бити дозвољено да изиђеш из Куполе, него нећеш изићи ни из властите собе. Бићеш закључана у њој, везана ако је потребно, а онда првом ракетом враћена на Ротор.' Као што видиш, уопште се нисам либила отворених претњи.”
„И шта је она на све то казала? Спреман сам да се опкладим у велику своту да није бризнула у плач. Слутим да је зашкргутала зубима и супротставила ти се. Је ли тако?”
„Није. Нисам стигла још ни до пола буквице када су зуби почели да ми цвокоћу и више нисам могла да говорим. Прожео ме је талас мучнине.”
„Покушаваш ли ти то да ми кажеш”, рече Џенар, намрштивши се, „да мислиш да је Марлена стекла необичне хипнотичке моћи којима нас може спречити да јој се супротстављамо? Али то је немогуће. Јеси ли икада раније запазила нешто слично у вези са њом?”