„Не, разуме се да нисам. Ни сад не запажам ништа. Она с тим нема везе. Мора да сам изгледала прилично лоше у тренутку када сам јој претила и то ју је уплашило. Била је веома забринута. Никако није могла да то изазове, а онда тако да реагује. А када сте вас двоје били изван Куполе, а она скидала своје Е-одело, уопште није гледала према теби. Била ти је окренута леђима. Посматрала сам вас и знам то добро. Но, ти ниси никако могао да учиниш нешто око ње, а када је она схватила да си у невољи, појурила ти је у помоћ. Никако ти то није могла хотимице учинити, а онда реаговати на такав начин.”
„Али онда…”
„Још нисам завршила. Пошто сам јој претила, или, тачније речено, пошто нисам успела да јој припретим, више се нисам усуђивала да јој кажем било шта што не би било сасвим површно, али можеш бити сигуран да је нисам губила из вида, настојећи да она то не примети. Једног тренутка упустила се у разговор са неким од твојих стражара — имаш их посвуда овде.”
„Теоријски посматрано”, промрмља Џенар, „Купола је војна испостава. Војници су ту да одржавају ред, да ти помогну када је потребно…”
„Да, ваљда”, рече Инсиња уз призвук презира. „То је, заправо, начин да вас Јанус Пит све држи под присмотром, али пустимо сад то. Марлена и стражар причали су подуже и изгледало је као да се око нечега расправљају. Пошто је Марлена отишла, пришла сам стражару и упитала га о чему су причали. Он није био вољан да ми то каже, али сам ипак некако извукла из њега. Рекао је да је желела да обезбеди некакву пропусници која би јој омогућавала да слободно излази из Куполе и враћа се у њу.
'И шта си јој ти одговорио?' упитала сам.
'Казао сам јој да то треба решити са заповедником, али да ћу ја покушати да јој помогнем', одговорио ми је он.
Зачудила сам се. 'Шта значи да ћеш ти покушати да јој помогнеш?' упитала сам. 'Како си јој то могао понудити?'
'Морао сам нешто да учиним, госпођо', узвратио је он. 'Сваки пут када бих покушао да јој кажем да је ствар неизводљива, осетио бих мучнину.'„
Џенар је све ово саслушао непомично. „Покушаваш ли ти то да ми кажеш да је ово нешто што Марлена ради несвесно, да сви који пробају да јој се супротставе осете мучнину, а да она чак и не зна да је одговорна за то?”
„Не, разуме се да не. Не видим како би уопште могла да ради тако нешто. Да је то нека њена несвесна особина, већ би се испољила на Ротору, а то се никада није догодило. А ствар је и противуречна. Пожелела је да за вечером синоћ добије и другу порцију десерта, а ја сам, сасвим сметнувши с ума да не смем да јој противуречим, оштро одвратила: 'Не, Марлена!' Изгледала је страшно бунтовнички, али се повиновала, а ја сам се осећала савршено нормално, уверавам те. Не, мислим да јој се не треба супротстављати једино у вези са Еритром.”
„Али зашто мислиш да је то посреди, Евгенија? Изгледа да о свему овоме имаш неку идеју. Да сам Марлена, прочитао бих те као отворену књигу и казао бих ти која је то идеја, али како нисам, значи да ти то мени мораш рећи.”
„Мислим да Марлена уопште није та која све ово чини. То је… то је сама планета.”
„Планета!”
„Да, Еритро! Планета. Она контролише Марлену. Зашто би иначе била тако уверена да је имуна на кугу и да јој ништа неће бити? Контролише и нас остале. Наудио ти је када си покушао да је зауставиш. Исто се догодило и са мном. И са стражаром. Многим људима је наудио у раним данима Куполе зато што је сматрао да се предузима инвазија на њега, те је тако створио кугу. А онда, када сте се ви задовољили тиме да се држите Куполе, он је престао и куга је ишчезла. Видиш ли како се све уклапа?”
„Мислиш ли, онда, да планета жели да Марлена изиђе на површину?”
„Тако изгледа.”
„Али зашто?”
„Не знам. Не тврдим да то разумем. Само ти говорим како ми изгледа.”
„Евгенија”, рече Џенар мекшим гласом, „мораш бити свесна да планета не може да учини ништа. То је само гомила стења и метала. Постала си мистична.”
„Нисам. Сивере, не прибегавај том трику да ме прогласиш глупом женом. Ја сам прворазредни научник и у мом начину размишљања нема ничег мистичног. Када кажем планета, немам на уму стење и метал. Мислим да на планети постоји неки моћан, распрострањен облик живота.”
„Онда би морао да буде невидљив. Ово је го свет без икаквог живота изнад прокариота, а камоли интелигенције.”
„Шта ти знаш о овом голом свету, како га називаш? Је ли ваљано истражен? Је ли подробно испитан?”
Џенар лагано одмахну главом, а затим рече молећивим гласом: „Евгенија, обузима те хистерија.”
„Мислиш, Сивере? Размисли и сам и реци ми можеш ли да нађеш неко боље објашњење. Кажем ти да нас живот на овој планети — ма шта он био — не жели. Са нама је готово. А шта хоће са Марленом” — глас јој задрхта — „не могу ни да замислим.”