„Управо претходно вишегодишње чекање чини ова два додатна месеца још неподношљивија”, промрмља Фишер.
„Гледај на ствари другачије, Крајле”, рече Венделова. „Научи да се повинујеш нужности. Глобални Конгрес напросто нам не дозвољава да се отиснемо раније. Насеобине помно мотре на нас, а никако не можемо бити сигурни да ће се оне све сагласити са идејом да идемо ка Марсу. Било би чудно да то прихвате, с обзиром на Земљину неславну историју у свемиру. Ако ништа не будемо предузимали два месеца, оне ће претпоставити да имамо потешкоћа — неће им бити тешко да у то поверују и биће им прилично мило због тога — тако да више неће много обраћати пажњу.”
Фишер срдито одмахну главом. „Шта нас брига ако и знају шта радимо? У међувремену ћемо да се отиснемо на пут, а оне неће бити у стању још годинама да направе копију надсветлосног погона. Када се то догоди, ми ћемо већ располагати флотом надсветлосних летелица којима ћемо увелико предузимати поход на Галаксију.”
„Немој узети то здраво за готово. Лакше је направити копију и претећи конкуренцију него изумети ствар. А и земаљска влада, с обзиром на њену неславну историју у свемиру пошто су Насеобине стекле зрелост, очигледно силно држи до тога да дође до јасног преимућства из психолошких разлога.” Она слегну раменима. „Уз то, потребно нам је извесно време да направимо неке пробе са Надсветлосним у условима ниске гравитације.”
„Те ваше пробе никако да се окончају, зар не?”
„Не буди нестрпљив. Посреди је сасвим нова и неиспитана техника, веома различита од свега другог што је човечанство до сада имало, тако да уопште није тешко смислити нове тестове, нарочито с обзиром на околност да смо помало несигурни у погледу начина на који ће ниво гравитационог поља деловати на улажење у хиперсвемир и излажење из њега. Озбиљно, Крајле, не можеш нам пребацивати што смо обазриви. Уосталом, још само пре једну деценију надсветлосни лет сматран је за теоријски немогућ.”
„Може се претерати чак и у опрезности.”
„Можда. На крају, ја ћу одлучити када смо предузели све што се разложно могло очекивати, а онда ћемо кренути. Обећавам ти, Крајле, да нећемо безразложно чекати. Нећу претерати у опрезности.”
„Надам се.”
Венделова му упути сумњичав поглед. Морала је да га пита. „Знаш, Крајле”, рече она, „не личиш на себе у последње време. Има већ два месеца као да гориш од нестрпљења. Неко време се мало охладиш, а онда те поново обузме узбуђење. Да ли се догодило нешто што ја не знам?”
Фишер се наједном примири. „Ништа се није догодило. Шта је могло да се догоди?”
Венделовој се учинило да се он пребрзо смирио, да је изненада почео да, прилично упадљиво, глуми нормалност. „Ја тебе питам шта је могло да се догоди. Покушавала сам да те упозорим, Крајле, да по свој прилици нећемо затећи Ротор као функционалан свет, односно да га можда уопште нећемо наћи. Нећемо наћи твоју… вероватно је да нећемо затећи ниједног житеља Ротора у животу.” Сачекала је неколико тренутака, али он је само тврдоглаво ћутао, тако да она настави. „Зар те нисам упозоравала на ту могућност?”
„Јеси, често”, рече Фишер.
„Па ипак, сада делујеш као неко ко једва чека на сасвим известан срећан сусрет са породицом. Опасно је гајити наде за које је мало вероватно да ће се испунити, полагати све на њих. Одакле сад изненада овај нови став? Да ли си можда разговарао са неким ко је био неосновано оптимистичан?”
Фишера обли руменило. „Зашто сам морао да разговарам са неким? Зашто нисам сам могао да изведем закључке о овој ствари, односно о било којој другој? Само због тога што нисам упућен у теоријску физику исто колико и ти не значи да сам будаласт и приглуп.”
„Не, Крајле”, рече Венделова. „Никада тако нешто нисам о теби ни помислила ни наговестила. Реци ми шта ти мислиш о Ротору.”
„То што мислим није ни посебно дубоко ни истанчано. Напросто ми изгледа да у свемиру није било ничег што би, са високом вероватношћу, могло да уништи Ротор. Лако је рећи да Ротор сада можда представља само мртви труп некадашње Насеобине, као и да по свој прилици уопште није стигао до Суседне звезде, али шта је то што их је могло уништити било на путу или када су стигли тамо? Волео бих да ми изложиш неки одређен сценарио уништења — судар, рецимо, сусрет са туђинском интелигенцијом или било шта друго.”
„Не могу, Крајле”, узврати Венделова искрено. „Немам мистичне визије о нечему што се догодило. Ствар је, напросто, у њиховој верзији хиперпогона. Посреди је варљива техника, Крајле. Веруј ми на реч. Она не користи ни свемир ни хиперсвемир на постојан начин, већ иде дуж њиховог додиришта, скрећући накратко на једну или другу страну; происходи да брод можда више пута у минуту прелази из свемира у хиперсвемир, а онда натраг из хиперсвемира у свемир. Овај прелаз из једног свемира у други могао се, дакле, догодити милион или више пута током путовања одавде до Суседне звезде.”