Сунце је аутоматски бивало блокирано нарочитим уређајем који се називао „вешпом” (распитавши се, Венделова је дознала да је посреди скраћеница од „вештачко помрачење”) и једино онда када би се сасвим примакло Земљи или Месецу на небу станице призор би био нарушен.
Насељивачко порекло Венделове почело је сада да се испољава, будући да је силно уживала у посматрању игре Земље и Месеца, понајпре стога (објаснила је) што јој је то јасно стављало до знања да се више не налази на Земљи.
Казала је то Фишеру, који се само опоро осмехнуо. Приметио је да је упутила брзи поглед лево и десно док је говорила.
„Видим”, рече он, „да ми то кажеш без устручавања, иако сам ја Земљанин кога то може да увреди. Али, не бој се, нећу никоме рећи.”
„Имам пуно поверење у тебе, Крајле.” Она му упути задовољни осмех. Прилично се променио од оног кључног разговора који су водили непосредно пошто су стигли на Станицу четири. Био је и даље смркнут, да, али боље и то него прекомерна очекивања онога што није могло бити.
„Да ли стварно мислиш”, упита он, „да им у овој фази игре смета то што си Насељивач?”
„Свакако да им смета. То никада не заборављају. Они су у подједнакој мери ускогруди људи као и ја која никако не заборављам да су они Земљани.”
„Очигледно, међутим, заборављаш да сам ја Земљанин.”
„То је стога што си ти Крајл и не спадаш ни у једну другу категорију. А ја сам Теса. И тиме је све речено.”
„Да ли ти икада смета, Теса”, упита Фишер замишљено, „што си радила на надсветлосном лету за Земљу, а не за своју Насеобину, Аделију?”
„Али ја нисам радила за Земљу, нити бих радила за Аделију под другачијим околностима. У оба случаја радила бих за саму себе. Суочила сам се са проблемом који је ваљало решити и успешно сам обавила посао. Сада ћу ући у историју као изумитељ надсветлосног лета и то је оно што сам учинила за себе. Можда звучи претенциозно, али радила сам и за човечанство. Сасвим је свеједном на коме је свету остварено откриће, знаш. Нека особа или особе на Ротору изумели су хиперпогон, али њиме сада располажемо и ми и све Насеобине. На крају, све ће Насеобине исто тако имати надсветлосни погон. Ма где дође до напретка, пре или касније од тога цело човечанство има користи.”
„Земљи је он, међутим, потребнији него Насеобинама.”
„Мислиш стога што се приближава Суседна звезда коју Насеобине могу лако да избегну тако што ће се удаљити, ако буде неопходно, што Земља не може да учини. Па, остављам то као проблем вођама Земље. Ја сам им пружила средство, а они нека разраде моделе којим ће га користити на најбољи начин.”
„Колико разумем, полећемо сутра”, рече Крајл.
„Да, коначно. Направиће холографске снимке целог спектакла, али тешко је рећи када ће их јавно емитовати и упутити Насеобинама.”
„То не може бити пре нашег повратка”, узврати Фишер. „Нема никаквог смисла обнародовати ствар ако не могу да буду сигурни да ћемо се уопште вратити. И за њих ће то бити мучно чекање, будући да неће бити ни у каквој вези са нама. Приликом првог спуштања на Месец астронаути су све време били у вези са Земљом.”
„Тачно”, узврати Венделова, „али када се Колумбо отиснуо на Атлантик, шпански монарси нису чули ни гласа од њега све док се није вратио седам месеци касније.”
„Земљин улог је сада много већи”, узврати Фишер, „него што је био Шпанијин пре седам и по столећа. Уистину је штета што не можемо да имамо надсветлосну комуникацију када већ располажемо надсветлосним летом.”
„И ја тако мислим. Баш као и Коропатски, који ме је силно притискао да пронађем начин за телекомуникацију. Али одговорила сам му да ја нисам никакав надсветлосни чаробњак који може да извуче из шешира све што је некоме потребно. Једно је упутити масу кроз хиперсвемир, а нешто сасвим друго емитовати зрачења. То двоје се покорава различитим законима чак и у обичном свемиру, што је и условило да Максвел дође до једначина о електромагнетизму пуна два столећа пошто је Њутн дошао до једначина о гравитацији. За масу и зрачење важе различити закони и у хиперсвемиру, а закони којима се покорава зрачење још су нам непознати. Једног дана ћемо доћи до надсветлосног комуницирања, али данас још не располажемо њиме.”
„Баш штета”, рече Фишер замишљено. „Може се показати да без надсветлосне комуникације ни надсветлосни лет није практичан.”
„Зашто?”
„Непостојање надсветлосне комуникације пресеца пупчану врпцу. Могу ли Насеобине да живе далеко од Земље — далеко од остатка човечанства — и да опстану?”