Венделова набра веђе. „Какав ти је сад то нови поглед на свет?”
„Само сам размишљао. Теби, Теса, као Насељивачу навиклом на тај статус, можда уопште није пало на памет да живети на једној Насеобини није, заправо, природно за људска бића.”
„Заиста? Мени никада није изгледало неприродно.”
„То је стога што заправо никада ниси живела на само једној Насеобини. Живела си у целом систему Насеобина међу којима је једна била велика планета са милијардама житеља на њој. Зар се не би могло догодити да Роторијанци закључе, пошто једном стигну до Суседне звезде, да је живот на изолованој Насеобини незадовољавајући? У том случају, они би се сигурно вратили на Земљу, али то се није догодило. Можда стога што су пронашли планету на којој сада живе?”
„Настањиву планету која кружи око једне звезде црвеног патуљка? Крајње невероватно.”
„Природа има начине да нас надмудри и да уздрма тобожње поузданости. Замислимо да тамо ипак постоји настањива планета. Зар је не би требало помно изучити?”
„Ах”, узврати Венделова, „почињем да схватам на шта циљаш. Сматраш да брод може доћи до Суседне звезде и да установи да тамо постоји некаква планета. У том случају регистровали бисмо је, закључили из даљине да није настањива и наставили поход у сусрет новим истраживањима. Теби би се, међутим, више допало да се спустимо и да је детаљно истражимо, како бисмо на тај начин бар покушали да ти пронађемо кћерку. Шта, међутим, ако наш неуронски детектор не региструје ни трага од неке интелигенције у евентуалном планетном систему Суседне звезде? Да ли бисмо, упркос томе, морали и даље да се упуштамо у претраживање појединачних планета?”
„Да”, узврати Фишер после краћег оклевања. „Ако се имало покаже да су настањиве, морамо их изучити. Бар мени тако изгледа. Морамо што више дознати о свакој евентуалној планети. Можда ћемо морати убрзо да евакуишемо Земљу, те стога морамо знати куда да поведемо њене житеље. Сасвим је разумљиво што си ти то превидела, будући да се Насеобине напросто могу удаљити без икакве еваку…”
„Крајле! Престани да се према мени понашаш као према непријатељу! Немој одједном да о мени мислиш као о Насељивачу. Ја сам Теса. Ако постоји нека планета, испитаћемо је у оној мери у којој то будемо могли, обећавам ти. Али ако постоји и ако су је Роторијанци заузели, онда… Па, ти си провео неколико година на Ротору, Крајле. Требало би да добро познајеш Јануса Пита.”
„Не знам га лично. Никада се нисмо срели, али моја жена… моја бивша жена радила је за њега. Према њеним речима, он је веома способан човек, веома интелигентан, веома продоран.”
„Веома продоран. Знамо за њега и на другим Насеобинама. И не може се рећи да је баш омиљен. Ако је то био његов план да се нађе место за Ротор које би било скривено од остатка човечанства, онда није било бољег решења до да се оде до Суседне звезде, будући да је она сасвим близу и да за њено постојање у то време није знао нико изван Ротора. А ако је, из било ког разлога, желео један систем само за себе, он би се, будући Јанус Пит, прибојавао могућности да други крену за њим и тако угрозе његов монопол. Уколико се догодило да је нашао неку планету коју би Ротор могао да искористи, онда би био још одбојнији према уљезима.”
„На шта циљаш?” упита Фишер, који је изгледао пометен, као да је већ знао шта је она имала на уму.
„Ми сутра крећемо и неће проћи дуго пре но што се обремо у близини Суседне звезде. Ако око ње уистину буде кружила нека планета, као што ти, изгледа, сматраш да може, и ако нађемо да су је Роторијанци запосели, онда неће бити тако једноставно спустити се на површину и рећи: 'Уја! Ево нас!' Бојим се да ће нам, чим нас буде спазио, приредити добродошлицу у свом стилу и без икаквог оклевања збрисати нас са неба.”
НЕПРИЈАТЕЉ
63
Као и сви стални житељи Куполе на Еритру, Ренеј Д'Обисон је периодично посећивала Ротор. Било је то неопходно — поновни осећај дома, повратак коренима, сакупљање обновљене снаге.
Овога пута, међутим, Д'Обисонова је „отишла горе” (како се обично називао прелазак са Еритра на Ротор) нешто раније него што је то било распоредом предвиђено. Узрок томе био је позив Јануса Пита.
Седела је у његовој канцеларији, запажајући вичним оком мајушне знаке старења који су се појавили од када га је последњи пут видела пре неколико година. Она није, разуме се, у оквиру свог редовног посла, често долазила у прилику да га виђа.
Глас му је, међутим, и даље био снажан, поглед оштар, а она није успела да уочи никакво слабљење менталне бодрости.