„Шта ако ти се жури, сматраш да је гравитација занемарљива, али се покаже да није?”
„Мораш се надати да се то неће догодити.”
„Говорила си о напрезању за време прелаза. То значи да би већ наш први прелаз могао бити фаталан, чак и ако немамо проблема са гравитацијом.”
„Можда, али изгледи да дође до фаталног исхода при било ком датом прелазу изузетно су мали.”
„Чак и ако не буде фаталан, зар не може да буде непријатан?”
„То је теже рећи, зато што је посреди субјективна процена. Имај у виду да овде не долази до убрзања. Код првобитне верзије хиперпогона брод је морао да достигне брзину светлости, па чак и мало преко ње, на махове, користећи нискоенергетско хиперспацијално поље. Ефикасност је ту ниска, брзине су велике, баш као и ризици, а, искрено говорећи, немам појма у којој мери цела ствар може бити неудобна.
Код нашег надсветлосног лета, међутим, приликом кога се користи високоенергетско хиперспацијално поље, до прелаза долази при нормалним брзинама. У једном тренутку можемо се кретати брзином од хиљаду километара у секунди, а већ у наредном брзином од хиљаду милиона километара у секунди — без икаквог убрзања. А како нема убрзања, ми га и не осећамо.”
„Како нема убрзања када се брзина повећа милион пута у тренутку?”
„Зато што је прелаз математички еквивалент убрзања. Док, међутим, твоје тело реагује на убрзање, оно не реагује на прелаз.”
„Али како то знаш?”
„Тако што смо слали животиње кроз хиперсвемир из једне тачке у другу. Оне су у хиперсвемиру само делић микросекунде, али оно што нас забрињава јесте прелаз из свемира у хиперсвемир, а имамо најмање два таква прелаза чак и при најкраћем могућем задржавању у хиперсвемиру.”
„И слали сте животиње?”
„Разуме се. Када су стигле у пријемну тачку, нису нам, јасно, могле описати како им је било, али приспеле су у једном комаду, сасвим неозлеђене и мирне. Било је очигледно да им баш ништа није било. Ствар смо проверили са више десетина животиња разних врста. Испитали смо је чак и на мајмунима — и сви су нормално преживели, осим у једном случају.”
„Ах. А шта се догодило у том случају?”
„Животиња је стигла мртва, гротескно унакажена, али до тога је дошло услед грешке у програмирању. Ствар уопште није била у прелазу. Нешто слично може се и нама догодити. Није вероватно, али може. Исто као када би, приликом уласка у кућу, запео о праг, пао и при том сломио врат. И таквих несрећних случајева је, додуше, било, али не очекујемо да се то догоди сваки пут кад улазимо у кућу. Је ли тако?”
„Мислим да немам избора”, узврати Фишер смркнуто. „У реду.”
Два часа и двадесет седам минута касније брод је безбедно прешао у хиперсвемир, при чему сам прелаз нико на броду није осетио, и отпочео је први надсветлосни лет брзином знатно већом од светлосне.
Прелаз се одиграо, по земаљском стандардном времену, у 9:20 петнаестог јануара 2237.
ИМЕ
66
Тишина!
Марлена ју је открила — тим више што је могла да је наруши ако је то желела. Застала је да би узела један облутак, а затим га је хитнула према некој стени. Разлегао се кратки тупи звук, да би потом камичак пао на тле и све поново утонуло у тишину.
Изишавши из Куполе са исто тако мало одеће као да се налази на Ротору, осећала се савршено слободно.
Кренула је право из Куполе према потоку, уопште не хајући за оријентацију.
Последње речи које јој је упутила мајка биле су молба исказана слабим гласом. „Молим те, Марлена, сети се да си обећала да ћеш остати у видокругу Куполе.”
Кратко се осмехнула, али није обратила нарочиту пажњу на то. Могла је остати у видокругу, али можда и неће. Није желела да буде спутана, без обзира на то каква је обећања била присиљена да да како би сачувала мир. Уосталом, уза се је имала таласни одашиљач. Могли су је пронаћи у било ком тренутку. Такође, она је била у прилици да користи пријемни крај везе како би одредила у ком је правцу одашиљач у Куполи.