Ако јој се догоди нека незгода — уколико падне или се повреди на неки други начин — лако могу доћи по њу.
Ако је, међутим, погоди метеор — онда јој, ипак, нема спаса. Ту нико не би ништа могао да предузме, чак и да се налази у видокругу Куполе. Чак и уз узнемирујућу помисао на метеоре, међутим, на Еритру је све деловало тако мирно и чудесно. На Ротору је увек владала бука. Ма куда се упутили, ваздух би потресао, ударао и запљускивао ваше бубне опне звучним таласима. На Земљи мора да је још горе, са њених осам милијарди житеља, билионима животиња, жестоким олујама и помахниталим навалама воде из мора и ваздуха. Једном је покушала да слуша снимак под насловом „Звуци Земље”, али ју је ствар шокирала, тако да је брзо одустала.
Али овде, на Еритру, владала је чудесна тишина.
Марлена је стигла до потока. Вода је текла покрај ње уз мекани, жуборави звук. Дохватила је један крзави камичак и хитнула га у воду, што је изазвало кратки пљусак. Звуци нису били забрањени на Еритру; овде су, напротив, представљали случајне украсе који су служили да окружујућа тишина делује још драгоценије.
Стала је стопалом на меку глину уз руб потока. Зачуо се кратак, туп звук, а онда, када је подигла ногу, на тлу је остао нејасан отисак стопала. Сагла се, захватила у шаку мало воде и просула је по тлу пред собом. Земља је постала влажна и тмастија — ружичасти тон претворио се у гримизан. Долила је још воде и коначно спустила десну ципелу на тамну мрљу, загазивши. Када је подигла ципелу, отисак стопала био је ту дубљи.
У кориту потока било је местимичних стена и она их је искористила као острвца да прегази воду.
Марлена је наставила да полетно корача, машући рукама и дубоко удишући ваздух. Знала је добро да је постотак кисеоника нешто нижи него на Ротору. Уколико би трчала, убрзо би се уморила, али није осећала порив за трчањем. Када би трчала, брже би утрошила овај свет.
Желела је све да види!
Осврнула се и приметила да и даље може да види Куполу, нарочито мехур на врху у коме су били смештени астрономски уређаји. То ју је расрдило. Желела је да се налази довољно далеко, тако да, када се осврне унаоколо, обзорје око ње представља савршен — премда неправилан — круг, без икаквог нарушавања које би изазвало присуство људских бића (са јединим изузетком ње саме).
(Да ли да позове Куполу? Треба ли да каже мајци да ће неко време нестати са видика? Не, само би се расправљале. Они ионако примају њен носећи талас. То ће им бити довољно да знају да је жива, здрава и да се креће у околини. Ако је позову, одлучила је, игнорисаће их. Стварно! Морају је препустити самој себи.)
Очи су јој се привикавале на ружичасти сјај Немезис и предела који ју је окруживао у свим правцима. То није била тек пука ружичаста боја; постојали су тамни и светли преливи, пурпурни и наранџасти тонови, готово жути на неким местима. С временом, њена изоштрена чула успеће овде да разаберу читаву једну палету боја, подједнако разноврсних као на Ротору, али мање дречавих.
Шта ће се догодити ако се једнога дана људи настане на Еритру, уведу живот овде, подигну градове? Да ли ће оскрнавити ово? Или ће се држати наука са Земље и овде поступити на другачији начин, узевши у изворном облику овај нови, недирнути свет и учинити га тек нешто ближим својим жељама.
Чијим жељама?
У томе је и био проблем. Различити људи имали би различите идеје, те би тако дошло до препирки и узалудног настојања да се помире потпуно супротна гледишта. Да ли је у том случају боље оставити Еритро овакав какав је сада?
Да ли би то, с друге стране, било право, када људи на њему могу толико да уживају? Марлена је добро знала да она не жели да га напусти. Пријало јој је да буде на овом свету. Није јој било сасвим јасно зашто, али овде се осећала више код куће него икада на Ротору.
Да ли је посреди неки мрачан, атавистички спомен на Земљу? Да ли је у њеним генима постојала уврежена наклоност према једном огромном, бескрајном свету; жудња коју један мали, вештачки, ротирајући град у свемиру није могао да задовољи? Како је то могуће? Земља се несумњиво разликовала од Еритра на сваки могући начин; повезивала их је једино сличност у погледу величине. А ако је Земља била у њеним генима, зашто онда не би била и у генима сваког људског бића?
Али мора постојати неко објашњење. Марлена одмахну главом као да је желела да је разбистри и стаде да се окреће унаоколо као да се налази усред бескрајног простора. Чудновато како Еритро није изгледао огољен. На Ротору могли сте видети читава јутра жита или воћњака, зелену и ћилибарну измаглицу, као и праволинијску неправилност људских здања и конструкција. Овде, на Еритру, међутим, пред очима вам је било једино валовито тле, прошарано камењем свих величина, као да га је нека џиновска рука расула унаоколо — необична, узносећа, утихла обличја, уз речице ту и тамо, које су текле око њих и међу њима. И све то без икаквог трага живота, ако нисте рачунали на небројено мноштво мајушних бациластих ћелија које су испуњавале атмосферу кисеоником, захваљујући енергетском приливу из црвене светлости Немезис.