А Немезис ће, као и сваки црвени патуљак, брижљиво наставити са овим одливом својих енергетских залиха још неколико стотина милијарди година, обезбеђујући све то време Еритру и његовим мајушним прокариотама топлоту и угодност. Дуго пошто Земљино Сунце буде умрло, као и остале сјајне звезде, рођене још касније, Немезис ће и даље непромењено сијати, као што ће и Еритро непромењен кружити око Мегаса, док ће прокариоте живети и умирати, такође у основи непромењене.
Људска бића зацело немају право да дођу на овај свет поштеђен промена и да га мењају. Но, ако би она била сама на Еритру, била би јој потребна храна — и друштво.
Могла је с времена на време одлазити у Куполу по залихе или да задовољи потребу за виђањем других људи, али да и даље највећи део времена проводи сама на Еритру. Но, зар се у том случају и остали не би повели за њеним примером? Како их је могла спречити у томе? А уз друге, ма колико их мало било, зар Еден неће неумитно бити нарушен? Зар није нарушен већ и тиме што је она ступила на њега — само она?
„Не!” узвикну Марлена. Изговорила је то гласно, удовољивши изненадном пориву да види да ли ће ова туђинска атмосфера задрхтати и пренети јој глас до ушију.
Зачула је властити глас, али на равном терену није било одјека. Узвик јој је замукао истог трена када се разлегао.
Поново се осврнула. Купола је сада представљала само танку сенку на обзорју. Готово да се могла пренебрећи, али не сасвим. Пожелела је да се више уопште не може видети. Није хтела да види ништа друго до себе и Еритро.
Зачула је слабашни дашак ветра и знала је да добија на брзини. Још није био довољно снажан да би се осетио. Температура такође није пала, нити је била непријатна.
Било је то само пригушено „Ах-х-х-х.”
Она весело покуша да га опонаша: „Ах-х-х-х-х.”
Затим се радознало загледа у небо. Према прогнози метеоролога, дан је требало да буде ведар. Да ли је могуће да се на Еритру олује подижу изненада и непредвидљиво? Да ли ће се ветар појачати и постати неугодан? Да ли ће облаци стати да шибају преко неба, а киша почети да пада пре но што успе да се врати у Куполу?
Било је то смешно, подједнако смешно као и помисао на метеоре. Киша је, разуме се, падала на Еритру, али у овом тренутку на небу је било само неколико праменова ружичастих облака. Они су се лењо кретали спрам тмастог и незапреченог неба. На видику није била никаква олуја.
„Ах-х-х-х-х! прошапута ветар. „Ах-х-х-х-х аи-и-и-и.”
Био је то двоструки звук и Марлена набра веђе. Шта може да производи тај звук? Ветар то сигурно не може сам од себе да чини. Морао би да пролази поред неке препреке и да при том звижди. Али никакве препреке није било на видику.
„Ах-х-х-х-х аи-и-и-и-и ух-х-х-х-х.”
Био је то сада троструки звук, са нагласком на други.
Марлена се збуњено осврну унаоколо. Није могла да разабере одакле долази. Да би такав звук настао, нешто мора да вибрира, али она није ништа ни видела ни осећала.
Еритро је изгледао празан и утихао. Он није могао да ствара никакве звуке.
„Ах-х-х-х аи-и-и-и ух-х-х-х.”
Поново. Јасније него раније. Изгледало јој је као да јој се налази у глави, а на ту помисао срце као да јој се стеже и она задрхта. Осетила је како јој се кожа јежи на рукама; није морала да погледа да би се уверила у то.
Ништа није могло да буде са њеном главом. Ништа!
Сачекала је да поново чује звук и он се зачуо. Гласнији. Још јаснији. Наједном, као да је стекао ореол моћи, као да се увежбавао и постајао бољи.
Увежбавао? Шта увежбавао?
И нехотице, сасвим нехотице, она помисли: то као да неко ко не може да изговара сугласнике покушава да каже моје име.
Као да је постојао неки сигнал, или су њене мисли ослободиле нови грч моћи, или јој се можда изоштрила уобразиља, тек она зачу:
„Мах-х-х лаи-и-и нах-х-х.”
Аутоматски, не знајући шта ради, она подиже шаке и прекри њима уши.
Марлена, помисли она — бешумно.
А онда се зачу звук, опонашајући: „Махр-лаи-нух.”