Тренутак потом, био је ту поново, готово лако, готово природно. „Марлена.”
Она слегну раменима и препознаде глас. Био је Оринелов — Оринела са Ротора, кога није видела још од оног дана на Ротору када му је казала да ће Земља бити уништена. Готово да уопште није помислила на њега од тада — али и када јесте, било је то уз бол.
Зашто сада чује његов глас тамо где њега нема — односно било који глас тамо где нема никог.
„Марлена.”
Коначно је попустила. Била је то еритроска куга за коју је засигурно сматрала да је неће захватити.
Стала је да трчи слепо, слепо, ка Куполи, не заустављајући се да се увери где се налази.
Уопште није била свесна да је вриштала.
67
Увели су је унутра. Осетили су њено изненадно приближавање, трком. Два стражара у Е-оделима и шлемовима одмах су изишла напоље и чула су је како вришти.
Али вриштање је престало пре но што су стигли до ње. Трчање се такође успорило и зауставило; све се то догодило пре но што је она, како изгледа, уопште постала свесна њиховог приближавања.
Када су стигли до ње, мирно их је погледала и запањила их питањем: „Нешто није у реду?”
Ниједан није одговорио. Једна рука пође према њеном лакту, али је она одгурну.
„Не додируј ме”, рече она. „Идем у Куполу, ако је то оно што желите, али могу то и сама да учиним.”
И она се мирно вратила натраг са њима. Била је прилично заокупљена сама собом.
68
Сувих и бледих усана, Евгенија Инсиња настојала је да не изгледа одвећ узбуђена. „Шта се догодило напољу, Марлена?”
„Ништа”, узврати Марлена. Тамне очи биле су још широке и бездане. „Баш ништа.”
„Немој ми то рећи. Трчала си и вриштала.”
„Можда је тако и било накратко — али само накратко. Видиш, напољу је било тихо, тако тихо, да ми се после извесног времена учинило да сам зацело оглувела. Само тишина, схваташ. Стога сам и потрчала, само да чујем нешто, и завикала…”
„Само да би чула нешто?” упита Инсиња, набравши веђе.
„Да, мајко.”
„Очекујеш ли да поверујем у то, Марлена? Морам ти рећи да не верујем. Снимили смо твоје крике и то нису били крици као кад неко хоће само да разбије тишину. Били су то крици ужаса. Нешто те је престрашило.”
„Казала сам ти. Тишина. Могућност да сам оглувела.”
Инсиња се окрену према Д'Обисоновој. „Је ли могуће, докторе, да ако не чујете ништа, баш ништа, а навикли сте да непрекидно нешто чујете, онда ваше уши могу да уображавају да нешто чују како би се осећале корисне?”
Д'Обисонова се на силу кратко осмехну. „Исказали сте то врло живописно, али истина је да лишавање чула спољних надражаја може да изазове халуцинације.”
„То ме је узнемирило, претпостављам. Али пошто сам чула властити глас и бат корака, примирила сам се. Питајте ону двојицу стражара који су изишли пред мене. Била сам потпуно мирна када су дошли и без потешкоћа сам кренула за њима у Куполу. Питај их, чика Сивере.”
Џенар климну. „Већ су ми то казали. Уз то, сами смо посматрали целу ствар. Врло добро, дакле. Тако стоје ствари.”
„Уопште није врло добро”, одврати Инсиња, и даље бледа у лицу — из страха, беса, или и из једног и другог. „Она више не излази напоље. Са огледом је готово.”
„Не, мајко”, узврати срдито Марлена.
Д'Обисонова подиже глас, као да је желела да предупреди љутити судар воља мајке и кћерке. „Оглед још није завршен, докторе Инсиња. То да ли иде напоље или не иде — овога часа није важно. Претходно нам ваља да се суочимо са последицама онога што се догодило.”
„Шта хоћете да кажете?” упита Инсиња.
„Хоћу да кажем да је лепо причати о причињавању да се чују гласови зато што ухо није навикло на тишину, али сасвим могућни други узрок овог синдрома јесте појава извесне менталне нестабилности.”
Инсиња је изгледала пометено.
„Мислите ли на еритроску кугу?” упита Марлена гласно.
„Немам конкретно то на уму, Марлена”, узврати Д'Обисонова. „Не располажемо никаквим доказима; посреди је само могућност. Потребно нам је још једно скенирање мозга. То је за твоје добро.”
„Не”, рече Марлена.
„Немој се противити”, одврати Д'Обисонова. „Ствар се мора извести. Немамо избора. Напросто, морамо.”
Марлена осмотри Д'Обисонову својим тамним, проницљивим очима, па рече: „Надате се да имам кугу. Желите да имам кугу.”
Д'Обисонова се укрути, а глас јој постаде пуцкетав. „То је смешно. Како се усуђујеш да кажеш тако нешто?”
Но, сада се и Џенар упиљио у Д'Обисонову. „Ренеј”, рече он, „расправљали смо о тој стварчици везаној за Марлену и ако она каже да желиш да има кугу, онда мора да си се одала на неки начин. Односно, ако Марлена мисли озбиљно и не каже то само из страха или љутње.”