„Намеравам да Марлени дам дозволу да слободно истражује Еритро кад год пожели. Могу ли у томе имати твоју подршку?”
„Будући да располажеш мојим медицинским мишљењем да она нема кугу, нећу ништа предузети да те спречим, али одлука на крају мора бити само твоја. Ако ишта треба припремити написмено, мораћеш лично да потпишеш.”
„Али нећеш покушати да ме зауставиш?”
„Немам разлога за то.”
70
Вечера је била завршена и у фону се чула лака музика. Сивер Џенар, који је водио рачуна да прича о другим стварима брижној Евгенији Инсињи, коначно пређе на ствар: „Речи изговара, додуше, Ренеј Д'Обисон, али иза њих, заправо, стоји Јанус Пит.”
Инсињин брижни израз постаде још истакнутији. „Стварно то мислиш?”
„Мислим — а и ти би требало. Познајеш Јануса боље од мене, уосталом. Тако је зао. Ренеј је добар лекар, паметна је жена и добра особа, али амбициозна је — као и сви ми, додуше, на овај или онај начин — те стога може бити поткупљена. Она стварно жели да уђе у историју као победник над еритроском кугом.”
„И била би спремна да ризикује Марлену зарад остварења тог циља?”
„Не спремна у смислу да то жели, да хоће, већ спремна у смислу да… разумеш, ако нема другог начина.”
„Али морају постојати други начини. Упутити Марлену у опасност, као опитно средство, крајње је чудовишно.”
„Не из њеног угла виђења, а свакако не из Питовог. Вреди изгубити један ум ако то спасе свет и учини га погодним људским стаништем за милионе. То је тврдокоран начин гледања на ствари, али будућа поколења можда ће Ренеј прогласити за хероја управо зато што је била тврдокорна и сагласиће се са њеним становиштем да вреди изгубити један ум — или хиљаду, ако је то цена.”
„Да, нарочито ако то нису њихови умови.”
„Разуме се. Током свеколике историје људска бића била су спремна да жртвују друге. Пит свакако спада у ту групу. Или се можда не слажеш?”
„Слажем се када је Пит у питању”, рече енергично Инсиња. „Кад само помислим да сам са њим радила све ове године.”
„Онда знаш да би он на све ово гледао са чисто моралистичке стране. 'Највеће добро за највећи број', рекао би. Ренеј признаје да је разговарала са њим приликом последње посете Ротору и ја сам подједнако уверен да јој је он управо то казао, овако или онако формулисано, као што сам сигуран да седим на овој столици.”
„А шта би он рекао”, упита Инсиња са горчином, „уколико Марлена буде изложена — или уништена — а куга остане неотклоњена? Шта би он рекао ако би живот моје кћери био узалудно страћен? Шта би на то рекла доктор Д'Обисон?”
„Она би била несрећна. Сигуран сам у то.”
„Зато што би јој измакле заслуге за проналазак лека?”
„Разуме се, али била би несрећна и због Марлене — а, усуђујем се да кажем, јавила би јој се и грижа савести. Она није чудовиште. Што се, пак, Пита тиче…”
„Он јесте чудовиште.”
„Ја ни то не бих рекао, али његови погледи свакако су сужени. Све што он види јесу његови планови за будућност Ротора. Ако било шта пође лоше, из наше перспективе, он ће несумњиво рећи самоме себи да би се Марлена, у сваком случају, косила са његовим плановима, те би закључио да је све што се збило било на добробит Ротора. Ствар му уопште не би оптерећивала савест.”
Инсиња благо одмахну главом. „Волела бих да грешимо и да Пит и Д'Обисонова нису криви за те ствари.”
„И ја бих то волео, али радије верујем Марлени и њеној вичности да чита телесне знаке. Казала је да је Ренеј срећна због могућности да јој се укаже прилика за проучавање куге. Прихватам Марленин суд у овом погледу.”
„Д'Обисонова је казала да је срећна из професионалних разлога”, рече Инсиња. „У ствари, верујем јој то, на неки начин. Уосталом, и ја сам научник.”
„Разуме се да јеси”, рече Џенар, док му се не одвећ лепо лице изви у смешак. „Била си спремна да напустиш Сунчев систем и отиснеш се на пионирско путовање дуго више светлосних година да би повећала астрономска сазнања, иако си знала да то може значити смрт сваке особе на Ротору.”
„Чинило ми се да за то постоје сасвим мали изгледи.”
„Свеједно, ипак си ризиковала живот свог једногодишњег детета. Могла си оставити девојчицу са оцем који је одлучио да остане код куће и тако се побринути за њену безбедност, иако би то значило да је више никада не видиш. Уместо тога, ризиковала си њен живот — не, додуше, за добробит Ротора, већ за властиту добробит.”
„Прекини, Сивере”, рече Инсиња. „То је окрутно.”