„Само покушавам да ти покажем да се готово све може посматрати из две супротне перспективе, ако је човек довољно домишљат. Да, за Д'Обисонову је то професионално задовољство што може да проучава болест, али Марлена је казала да је докторка злонамерна, а ја поново верујем њеној процени.”
„Онда претпостављам”, рече Инсиња, а углови усана повише јој се надоле, „да једва чека да Марлена поново изиђе на Еритро.”
„И ја тако мислим, али она је довољно опрезна, те инсистира да ја донесем одлуку о томе, па чак предлаже да то буде написмено. Жели да обезбеди да, уколико нешто пође како не треба, кривица падне на мене, а не на њу. Почиње да размишља као Пит. Наш пријатељ Јанус постао је заразан.”
„У том случају, Сивере, не смеш послати Марлену напоље. Зашто ићи Питу наруку?”
„Напротив, Евгенија. Ствари нису тако једноставне. Морамо је послати напоље!”
„Шта?”
„Немамо избора, Евгенија. Нити има опасности по њу. Схваташ, сада верујем да си била у праву када си изложила претпоставку да постоји неки свеприсутни облик живота на планети, који може да има одређену моћ над нама. Уочила си да сам се ја нашао на удару, баш као и ти, односно стражари — и то увек онда када смо се супротставили Марлени на неки начин. Ја сам, пак, сасвим јасно видео шта се догодило са Ренеј. Када је покушала да присили Марлену да се подвргне новом скенирању мозга, позлило јој је. Када сам уверио Марлену да пристане на скенирање, Ренеј се одмах опоравила.”
„И? Где смо онда, Сивере? Ако на планети постоји зао облик живота…”
„Не, чекај, Евгенија. Нисам рекао да је зао. Чак и ако тај облик живота, ма шта он био, изазива кугу, како си ти претпоставила, епидемија је престала. Казала си да је то стога што смо се задовољили тиме да останемо у Куполи, али ако је овај облик живота уистину зао, напросто би нас збрисао, а не би прибегао нечему што мени изгледа као цивилизовани компромис.”
„Не сматрам да има основе за разматрање поступака једног потпуно туђинског облика живота, а онда на основу тога изводити закључке о његовим осећањима и намерама. Оно што он мисли можда се налази потпуно изван наше могућности поимања.”
„Слажем се, Евгенија, али он није наудио Марлени. Све што је учинио послужило је да је заштити, да је обезбеди од негативних утицаја.”
„Ако је тако”, рече Инсиња, „зашто се онолико уплашила, зашто је појурила ка Куполи, вриштећи? Ни за тренутак нисам поверовала њеној причи да ју је тишина учинила нервозном и да је само покушавала да направи мало буке како би је рашчинила.”
„У то је стварно тешко поверовати. Важно је, међутим, и то да је паника брзо минула. У тренутку када су несуђени спасиоци стигли до ње, изгледала је савршено нормална. Мени изгледа да је Марлену уплашило нешто што је учинио туђински облик живота — ваљда је и њему подједнако тешко да разуме наша осећања, као што је нама тешко да проникнемо у његова — али видевши шта је изазвао, брзо је предузео да је примири. То би објаснило оно што се догодило и поново показало да туђински облик живота има људску природу.”
Инсиња је набрала веђе. „Невоља са тобом, Сивере, јесте у томе што имаш тај ужасан порив да мислиш најбоље о свима — и свакоме. Не могу да имам поверења у твоје тумачење.”
„Имала или немала поверења, уверићеш се се да се ни на који начин не можеш супротставити Марлени. Ма шта желела да уради, она ће то учинити, а они који јој се буду нашли на путу остаће позади, без даха од бола или у несвестици.”
„Али шта је тај облик живота?” упита Инсиња.
„Не знам, Евгенија.”
„А оно што ме сада плаши више од свега другог јесте: шта он хоће са Марленом?”
Џенар одмахну главом. „Не знам, Евгенија.”
Они осташе да се нетремице посматрају, беспомоћни.
ИЗГУБЉЕНИ
71
Крајл Фишер замишљено је посматрао сјајну звезду.
У прво време била је одвећ блистава да би се могла гледати на уобичајени начин. Он би само ту и тамо бацио летимичан поглед на њу, а када би потом затворио очи, пред њима би и даље био њен сјајни круг. Теса Вендел, коју је због развоја догађаја захватио очај, прекоревала га је и говорила му о оштећењу мрежњаче, тако да је он на крају затамнио осматрачки прозор и на тај начин сасвим пригушио сјај звезде. То је, међутим, смањило сјај и осталих звезда до сасвим слабе, безбојне трептавости.
Блистава звезда било је, разуме се, Сунце.
Са овако велике удаљености још га ниједно људско биће није видело (осим житеља Ротора приликом њиховог путовања изван Сунчевог система). Налазило се на двоструко већој раздаљини од оне до које стиже Плутон када је најудаљенији од њега, тако да се није видело као круг, већ је у свему имало изглед звезде. Па ипак, и даље је било стотину пута сјајније од пуног Месеца виђеног са Земље, а та строструко већа сјајност налазила се кондензована и збијена у једну блиставу тачку. Никакво чудо, онда, што још није било могуће управити директан и нетремичан поглед у њега кроз незатамњено стакло.