Ствари су, међутим, постале другачије. Сунце, обично, није представљало никакву необичност. Било је одвећ сјајно да би се у њега могло гледати и није имало никаквог такмаца на небу. Онај мајушан део његове светлости који је атмосфера расипала у плавет био је довољан да потпуно пригуши све остале звезде, а чак и тамо где до тога није долазило (на Месецу, на пример) сјај Сунца толико их је надмашивао да уопште није долазило у обзир никакво поређење.
Овде, дубоко усвемиру, Сунце је постало довољно пригушено да је бар поређење имало смисла. Венделова је казала да је, виђено из ове перспективе, Сунце сто шездесет хиљада пута сјајније од Сиријуса, који је представљао наредно најсјајније небеско тело. Истовремено, било је можда двадесет милиона пута сјајније од најпригушеније звезде која се могла разабрати голим оком. Ова поређења чинила су Сунце још чудеснијим него када је сјало на небу Земље, где се није имало са чим упоредити.
Фишер и није имао много другог посла до да посматра небо, будући да је Надсветлосни сада само плутао. Чинио је то већ два дана — два дана пуког плутања у свемиру обичним ракетним брзинама.
Овом брзином било би му потребно тридесет пет хиљада година да стигне до Суседне звезде — под условом да иде у добром правцу. А то није био случај.
Управо је ова околност, када је искрсла пре два дана, бацила Венделову у очај.
Све до тада није било никаквих потешкоћа. Када је куцнуо час да уђу у хиперсвемир, Фишер се згрчио, побојавши се могућег бола, продорног блеска агоније, изненадног зарањања у вечну таму.
Но, ништа се од тога није догодило. Све се одиграло одвећ брзо да би се уопште могло искусити. Истог тренутка су ушли у хиперсвемир и изишли из њега. Звезде су се напросто појавиле у другачијем распореду, без икаквог приметног тренутка у коме се претходни распоред изгубио и препустио место новом.
Било је то олакшање у двоструком смислу. Не само што је још био жив, него је и схватио да ако би се догодило да нешто закаже и он страда, смрт би уследила тако муњевито да он никако не би имао времена да је искуси. Напросто би у трену постао мртав.
Олакшање је било тако снажно да готово уопште није приметио како се Теси отео уздах узнемирености и бола, после чега је изјурила и стројарнице, узвикнувши при том.
Вратила се натраг унезвереног израза лица — споља је, додуше, све било као и раније, али из ње је зрачила унутарња унезвереност. Очи су јој постале помамне и сада је зурила у Фишера као да га уопште не препознаје.
„Распоред није требало да се промени”, рече му она.
„Није?”
„Нисмо далеко отишли. Или бар није требало да далеко одемо. Само 1,3 милисветлосне године. То не би било довољно да се, посматрано голим оком, промени распоред звезда. Међутим” — она удахну ваздух дубоко и дрхтаво — „није тако рђаво као што је могло бити. Помислила сам да смо одскочили много хиљада светлосних година.”
„Зар би то било могуће, Теса?”
„Разуме се да би било могуће. Да наш пролазак кроз хиперсвемир није био под помном контролом, прећи хиљаду светлосних година подједнако би било лако као и превалити само једну.”
„У том случају, одмах смо могли да…”
Венделова је предвидела његов закључак. „Не, нисмо се могли тек тако вратити. Ако су наше контроле тако непоуздане, сваки прелаз који бисмо предузели представљао би потпуно неконтролисано путовање које би се окончало у некој произвољној тачки, тако да никада не бисмо успели да се вратимо.”
Фишерове веђе се набраше. Еуфорија због успешног проласка кроз хиперсвемир — и преживљавања — почела је да чили. „Али када си упућивала пробне објекте, они су се безбедно враћали.”
„Ти објекти били су знатно мање масивни и преваљивали су знатно краће раздаљине. Али, као што рекох, ствари ипак нису сасвим лоше. Показало се да смо превалили тачну раздаљину. Распоред звезда је исправан.”
„Али променио се. Видео сам како се променио.”
„Зато што нам се променила оријентација. Дужинска оса брода скренула је под углом од добрих двадесет осам степени. Укратко, из неког разлога кретали смо се закривљеном, а не праволинијском путањом.”
Виђене кроз осматрачки прозор, звезде су се сада кретале, лагано, постојано.