„Окрећемо се”, рече Венделова, „да се поново управимо према Суседној звезди, само због психолошке вредности гледања у добром правцу, али потом морамо да установим због чега је дошло до закривљавања путање приликом преласка.”
Сјајна звезда, светионичка звезда, звезда велике блиставости уђе у видно поље осматрачког прозора и стаде да прелази њиме. Фишер зажмирка.
„То је Сунце”, рече Венделова, одговоривши на Фишеров запањени израз лица.
„Постоји ли било које разложно објашњење зашто је дошло до закривљеног кретања приликом проласка?” упита Фишер. „Ако је Ротор такође ишао закривљено, ко зна где су завршили?”
„Као и где ћемо ми завршити. Још немам никакво разложно објашњење. Бар за сада.” Она га погледа, очигледно нелагодно. „Уколико су наше претпоставке тачне, онда је требало да променимо положај, а не и правац. Требало је да се крећемо праволинијски, еуклидовском правом линијом, упркос релативистичкој закривљености просторвремена, зато што се уопште нисмо налазили у просторвремену, схваташ? Можда је дошло до грешке у програмирању компјутера — или до грешке у нашим претпоставкама. Надам се да је оно прво посреди. То се, наиме, лако може исправити.”
Прошло је пет часова. Венделова се поново појавила, трљајући очи. Фишер је погледа уз осећање нелагодности. Гледао је неки филм, али је изгубио занимање за њега. Потом је стао да посматра звезде, допустивши да га њихов призор хипнотише, као да је под дејство анестезије.
„Дакле, Теса?” упита он.
„Све је у реду са програмирањем, Крајле.”
„Онда мора да полазне претпоставке нису биле у реду?”
„Да, али на који начин? Постоји бесконачан број претпоставки од којих смо кренули. Које су од њих тачне? Не можемо сад проверавати једну за другом. Никада не бисмо ствар привели крају, а безнадежно бисмо се изгубили.”
Неко време међу њима је владала тишина, а онда Венделова рече: „Да је посреди било програмирање, онда би у питању била глупа грешка. Исправили бисмо је, не дознавши ништа, али били бисмо безбедни. Али овако, ако морамо да се вратимо на саме темеље пројекта, није искључено да ћемо открити нешто уистину значајно; но, са друге стране, ако не успемо, може се догодити да никада не успемо да се вратимо.”
Она зграби Фишера за руку. „Схваташ ли, Крајле? Нешто није у реду и ако не установимо шта је то, нема начина — осим пуким срећним стицајем околности — да се вратимо кући. Ма колико покушавали, само бисмо наставили да стижемо на погрешна места и то би се непрекидно погоршавало. То у крајњој линији значи смрт, када нам рециклирање закаже или нам пресахну извори енергије, односно када нам дубоки очај исцрпи сву вољу за живљењем. А ја сам та која ти је то учинила. Али права трагедија било би губљење једног сна. Ако се не вратимо, они никада неће дознати да ли је мисија била успешна или није. Могу да закључе да смо страдали приликом хиперсвемирског прелаза, што би их навело да одустану од даљих покушаја.”
„Али не смеју одустати уколико желе да побегну са Земље.”
„Можда ће одустати од тога; остаће кукавички ту где јесу, чекајући да се Суседна звезда приближи и прође и постепено умирући.” Она подиже поглед, док су јој очи брзо шарале, а лице изгледало ужасно изнурено. „А биће то и крај твог сна, Крајле.”
Крајлове усне се стиснуше и он не узврати ништа.
Готово стидљиво, Венделова рече: „Али имаћеш мене, Крајле, још годинама. Ако останеш без кћерке — без свог сна — да ли сам ја довољна замена?”
„И ја бих могао да питам: уколико ништа не буде од надсветлосног лета, да ли сам ја довољна замена?”
Ни на једно од ових питања није постојао лаки одговор, али онда Венделова рече: „Ти си на другом месту, Крајле, али на високом другом месту. Хвала ти.”
Фишер се промешкољи. „Говориш и у моје име, Теса, нешто што на почетку уопште не бих поверовао. Да нисам имао кћерку, онда би постојала само ти. Готово да желим…”
„Немој то желети. Друго место је сасвим довољно.”
Они се ухватише за руке. Тихо. И загледаше ка звездама.
Потрајало је то неко време, а онда се на улазу појави Мери Бланковиц.
„Капетане Вендел, Ву је дошао на једну идеју. Казао је, заправо, да о њој размишља већ одавно, али се није усуђивао да је помене.”
Венделова се загледа у своја стопала. „Зашто је одједном тако снебивљив?”
„Каже да вам је једном поменуо ту могућност, али сте му ви узвратили да не буде будала.”
„Ја? А шта га је уверило у то да ја никада не грешим? Саслушаћу га поново и ако је посреди добра идеја, сломићу му врат што ме није присилио да је раније боље размотрим.”