И она журно изиђе.
72
Током наредних дан и по Фишер је могао само да чека. И даље су обедовали заједно, али у тишини. Фишер није знао да ли ико од њих уопште спава. Он је спавао само у кратким размацима, будећи се у нови очај.
Колико још дуго можемо овако? — упита се он другога дана, посматрајући лепоту те недостижне светле тачке на небу која га је, пре тако мало времена, још грејала и обасјавала његов пут на Земљи.
Раније или касније, они ће умрети. Модерна свемирска технологија продужује живот. Рециклирање је било веома делотворно. Чак би и храна дуго потрајала уколико су били спремни да прихвате безукусне колаче од алги који би им на крају једини преостали. И микрофузиони мотори још би дуго обезбеђивали енергију. Али сигурно нико не би желео да поживи толико колико су то системи на броду могли да пруже.
Уз спору, неумитну, безнадежну, самотну смрт на крају разумно разрешење било би узети прилагодљиве деметаболизере.
Било је то омиљено средство за самоубиство на Земљи; зашто се онда не би налазило и на свемирским бродовима? Могли сте — ако сте то желели — да подесите дозу за један пуни дан сразмерно нормалног живота, да га проживите што радосније можете — свесни да вам је то последњи дан. На крају тог дана постали бисте, природно, поспани. Почели бисте да зевате и коначно више не бисте могли да останете будни, утонувши у мирно спавање пуно спокојних снова. Спавање би лагано постајало све дубље, снови би почели да чиле и ви се више не бисте пробудили. Блажа смрт никада није изумљена.
А онда, непосредно пред пет по подне, другога дана после прелаза који се одиграо закривљеном, уместо праволинијском путањом, Теса енергично ступи у просторију. Очи су јој дивље поигравале и тешко је дисала. Њена тамна коса, која је прилично оседела током последњих годину дана, била је у нереду.
Очекујући најгоре, Фишер се придиже. „Лоше вести?”
„Не, добре!” узврати она, пре се бацивши у столицу него што је нормално села.
Фишер није био сигуран да је добро чуо, није био сигуран да она можда све то није казала иронично. Упиљио се у њу и стао да је посматра како се брзо прибира.
„Добро је”, понови она. „Веома добро! Одлично! Крајле, гледаш у једног идиота. Мислим да се никада нећу опоравити од овога.”
„Добро, шта се догодило?”
„Чао-Ли Ву имао је одговор. Имао га је све време. Казао ми га је. Сећам се да је то учинио. Пре више месеци. Можда пре годину дана. Ја сам га одбацила. Чак га, заправо, нисам ни саслушала.” Она застаде да дође до даха. Узбуђење јој је потпуно помело природан ритам говора.
„Невоља је била у томе”, проговори она поново, „што сам себе сматрала светским ауторитетом за надсветлосни лет и била уверена да ми нико ништа не може рећи што ја већ не знам или на шта нисам помислила. А ако ми је неко и изложио нешто што ми је изгледало необично, онда сам такву идеју прогласила напросто за погрешну и, по свој прилици, идиотску. Схваташ ли шта мислим?”
„Сретао сам такве људе”, узврати Фишер смркнуто.
„Сви су такви, с времена на време”, рече Венделова, „у датим условима. Чини ми се да су такви нарочито остарели научници. Управо стога одважни, млади револуционари науке постају стари фосили после неколико деценија. Имагинацију им спута самозаљубљеност и то је њихов крај. Ово је сада мој крај… Али доста с тим. Било нам је потребно више од једног дана да разрадимо ствар, да прилагодимо једначине, програмирамо компјутере и извршимо неопходне симулације, да изиђемо из свих ћорсокака и стигнемо на прави пут. Под нормалним условима, на то би иначе отишло недељу дана, али сви смо једни друге нагонили као манијаци.”
Венделова ту застаде, као да жели да поврати дах. Фишер је сачекао да настави, климајући главом у знак подршке и ухвативши је за руку.
„Ствар је сложена”, настави она. „Ипак, покушаћу да ти објасним. Види овако… У тренутку преваљујемо раздаљину између две тачке у простору кроз хиперсвемир. Но, при том се ипак крећемо једном путањом, која је сваки пут различита, већ у зависности од полазне и крајње тачке. Ми ту путању не видимо, немамо никаква искуства о њој, нити се крећемо њоме на уобичајени просторвременски начин. Она постоји на прилично непојаман начин. Посреди је нешто што називамо „виртуелна путања”. Ја сам сама разрадила ту замисао.”
„Ако је не видиш, нити је можеш искусити, како онда знаш да уопште постоји?”
„Зато што се може израчунати једначинама које користимо да бисмо описали кретање кроз хиперсвемир. Једначине нам дају путању.”
„Како можеш да знаш да једначине описују нешто што је уистину стварно? Можда је посреди само — математика.”