„Могуће је. И ја сам то мислила. Прешла сам преко целе ствари. Но, Ву је био тај који је претпоставио — пре отприлике годину дана — да ствар можда има смисла, а ја сам, као матори идиот, глатко одбацила ту могућност. Виртуелна путања, казала сам, може имати само виртуелно постојање. Ако се не може измерити, онда стоји изван подручја науке. Била сам тако кратковида. Не могу да опростим себи, кад се само сетим тога.”
„У реду. Претпоставимо да виртуелна путања постоји на неки начин. И шта онда?”
„У том случају, уколико се виртуелна путања пружа поред неког масивнијег тела, брод ће искусити гравитациона дејства. Био је то одлучујући моменат и истински нова замисао — да гравитација може да врши утицај и дуж виртуелне путање.” Венделова љутито одмахну песницом. „И сама сам то, на известан начин, увидела, али претпоставила сам да, будући да ће се брод кретати многоструко брже од светлости, гравитација неће имати довољно времена да се испољи у било ком мерљивом обиму. Путовање би, дакле, требало — према мојој замисли — да се одигра еуклидовски правом путањом.”
„Али није тако.”
„Очигледно да није. А Ву је објаснио и зашто. Замисли да је брзина тачка. Све брзине мање од светлосне имале би, дакле, негативну вредност, док би све оне веће од светлости биле позитивне. У обичној Васељени у којој ми обитавамо све брзине би, значи, биле негативне, сагласно математичкој конвенцији, а и, заправо, морају бити негативне.
Васељена је саздана по начелу симетрије. Ако је нешто тако фундаментално као брзина кретања увек негативно, онда нешто друго, подједнако фундаментално, мора да буде увек позитивно, а Ву је изложио замисао да је то нешто гравитација. У обичној Васељени она увек делује привлачно. Сваки објекат са масом привлачи сваки други објекат са масом.
Ако се, међутим, нешто креће надсветлосном брзином — дакле, брже од светлости — онда је његова брзина позитивна, те тада оно што је било позитивно, мора постати негативно. При надсветлосним брзинама, другим речима, гравитација постаје одбојна сила. Сваки објекат са масом одбија сваки други објекат са масом. Ву ми је то изложио одавно, али ја нисам хтела да га саслушам. Његове речи напросто су се одбиле од мојих бубних опни.”
„Али у чему је разлика, Теса?” упита Крајл. „Када се крећемо огромним надсветлосним брзинама, при којима гравитационо привлачење нема времена да делује на нас, онда не би требало да има времена ни гравитационо одбијање.”
„Ах, није тако, Крајле. У томе и јесте лепота целе ствари. И то се окреће. У обичној Васељени негативних брзина, што је већа брзина у односу на привлачеће тело, то гравитационо привлачење мање делује на правац кретања. У Васељени позитивних брзина, хиперсвемиру, што се брже крећемо у односу на одбијајуће тело, то гравитационо одбијање снажније делује на правац кретања. То нама не изгледа одвећ смислено, будући да смо навикли на ситуацију која постоји у обичној Васељени, али када једном будеш приморан да промениш знаке из плуса у минус и обрнуто, постаје ти јасно да се све уклапа.”
„Математички. Али у којој се мери може веровати једначинама?”
„Прорачуне провераваш на чињеницама. Гравитационо привлачење најслабија је од свих сила, па је то случај и са гравитационим одбијањем на виртуелним путањама. Свака честица у броду и у нама самима одбија све друге честице док се налазимо у хиперсвемиру, али то одбијање немоћно је спрам других сила које држе објекте на окупу и нису промениле предзнак. Међутим, наша виртуелна путања од Станице четири довде ишла је у близини Јупитера. Његово одбијање дуж виртуелне хиперспационе путање било је довољно снажно, баш као што би било и привлачење дуж невиртуелних просторних путања.
Израчунали смо како би Јупитерово гравитационо одбијање утицало на нашу путању кроз хиперсвемир и показало се да би се та путања закривила тачно онолико колико смо осматрањем установили да се стварно догодило. Другим речима, Вуово преиначење мојих једначина не само да их поједностављује, него их и чини оперативним.”
„И јеси ли сломила Вуов врат, Теса”, упита Фишер, „као што си обећала?”
Венделова се насмеја, присетивши се претње коју је изрекла. „Не, нисам. У ствари, пољубила сам га.”
„Не замерам ти.”
„Разуме се, сада је још важније него раније да се безбедно вратимо, Крајле. О овом усавршењу везаном за надсветлосни лет мора се поднети извештај и Вуу се мора одати одговарајућа почаст. Он је градио на мом раду, признајем, али учинио је нешто на шта ја можда никада не бих помислила. Хоћу да кажем, помисли само на последице.”
„Јасно ми је”, узврати Фишер.