„Не, мислим да није”, рече оштро Венделова. „Чуј ме добро. Ротор није имао проблема са гравитацијом зато што су једва окрзнули брзину светлости — мало испод ње једно време, па онда мало изнад ње — тако да су ту гравитациона дејства на њих, било позитивна или негативна, привлачна или одбојна, била немерљиво мала. Тек при нашим правим надсветлосним летовима, брзинама многоструко већим од светлосне, постаје императивно узети у обзир гравитационо одбијање. Моје једначине постају бескорисне. Оне ће провести брод кроз хиперсвемир, али не у добром правцу. А то још није све.
Одувек сам сматрала да постоји извесна неизбежна опасност скопчана са изласком из хиперсвемира — са другом половином прелаза. Шта ако се појавиш у неком већ постојећем објекту? Јавила би се фантастична експлозија која би уништила брод и све на њему за један билионити билионити део секунде.
Разуме се, ми не бисмо завршили у унутрашњости неке звезде, зато што знамо где се звезде налазе и можемо да их избегнемо. С временом, можемо чак и дознати где се налазе њихове планете, па тако и њих избећи. Али има на десетине хиљада астероида и на десетине милијарди комета у суседству сваке звезде. Ако бисмо приликом изласка завршили у неком од ових објеката, то би у подједнакој мери било погубно по нас.
Једина ствар која би нас спасла, у ситуацији какву сам до данас замишљала, били су закони случаја. Свемир је тако огроман да су изгледи да се налети на неки објекат већи од атома или, највише, зрнца прашине изузетно мали. Па ипак, уз све већи број путовања кроз хиперсвемир, до катастрофалног поклапања морало би пре или касније доћи.
Но, под условима за које сада знамо да су на снази, изгледи за тако нешто равни су нули. Наш брод и било који објекат са масом међусобно би се одбили и тежили да се размакну. Нема никакве шансе да изронимо у неко тело, уз погубан исход. Сва би се тела, наиме, аутоматски уклањала са наше путање.”
Фишер се почеша по челу. „Зар се и ми сами не бисмо при том уклонили са наше путање? Зар то не би неочекивано пореметило наш курс?”
„Да, али мали објекти са којима је вероватно да ћемо се сусрести промениће нашу путању у сасвим ограниченом обиму, што врло лако можемо компензовати — а то је сасвим ниска цена за укупну безбедност.”
Венделова дубоко уздахну ваздух и протеже се. „Силно се осећам. Каква ће то само сензација бити када се вратимо на Земљу.”
Фишер се закикота. „Знаш, Теса, пре но што си дошла овамо, у глави ми се градила морбидна представа о томе да смо неповратно изгубљени; замишљао сам наш брод како вечно лута, носећи у себи пет лешева, све док га једног далеког дана не пронађу нека интелигентна бића која би дирнула очигледна свемирска трагедија…”
„То се, ипак, неће догодити, уверавам те, драги мој”, рече Венделова, осмехујући се. И они се загрлише.
УМ
73
Евгенија Инсиња деловала је уцвељено. „Збиља си одлучила да поново идеш напоље?”
„Мајко”, одговори Марлена с бесконачним стрпљењем, „говориш као да је то одлука коју сам донела пре пет минута, после дугог раздобља премишљања. Већ дуго сам сасвим сигурна да је Еритро, тамо напољу, место на коме желим да будем. Нисам се предомислила и нећу то учинити.”
„Знам да си уверена да си сасвим безбедна, и знам да ти се до сада ништа лоше није десило, али…”
„На Еритру се осећам безбедно. Нешто ме вуче тамо. Чика Сивер то разуме.”
Евгенија осмотри своју кћерку, заусти да поново нешто приговори, али уместо тога само заврте главом. Марлена је одлучила и ништа је више није могло зауставити.
74
Овога пута је нешто топлије на Еритру, помисли Марлена. У ствари, толико је топло да овај ветрић баш прија. Сивкасти облаци нешто су се брже кретали преко неба и изгледали нешто гушћи.
За сутра су предсказали кишу и Марлена помисли како би дивно било стајати напољу на киши и посматрати шта се дешава. Пљуштала би по поточићу, стене би се овлажиле, а земљиште постајало блатњаво.
Стигла је до једне равне стене у близини поточића. Погладила ју је руком и пажљиво села на њу, загледавши се у воду која је протицала, обилазећи камење које је штрчало из ње. У ствари, помисли она, киша је као туширање.
Као да је, рецимо, туш величине неба, па не можеш да му измакнеш. А онда јој паде на памет да би можда при пљуску било тешко дисати.
Не, немогуће. На Земљи киша стално пада — често, у најмању руку — није чула о томе да се људи даве под пљуском. Не, било би баш као под тушем, а под тушем се може дисати без проблема.