Међутим, киша не би била топла, а она је уживала у туширању топлом водом. Пустила је да јој мисли лењо плове. Овде је било врло тихо и спокојно и могла је да се одмара; никога није било да је види, да је посматра, никоме није морала ништа да тумачи. Дивно је, заиста, када не мораш ништа да тумачиш.
Каква би температура била? Кише, наравно. Зашто не би била исто тако пријатно топла као што је топла Немезис? Ох, наравно, сва би била мокра, а кад мокар изађеш испод туша увек је хладно. И одећа би јој се сва цедила.
Али било би шашаво имати на себи одећу док пада киша. Кад се тушираш, одећу одлажеш на страну. Када би закишило, најразумније би било скинути одећу. Заиста, једино разумно.
Али, где је ставити? Овде, напољу, можда би је могла гурнути под неку стену, или би, можда, могла да направи неку малу кућицу у којој би остављала одећу током кишних дана. Уосталом, зашто уопште носити одећу када пада киша?
Или, кад је већ код тога, и када је сунчано?
Па, добро, корисно би било имати је на себи, ако захлади. Али, током топлих дана…
С друге стране, због чега људи носе одећу на Ротору, где је увек топло и суво. Добро, скидају се када иду да пливају у базенима — Марлену то подсети да су млади људи, лепих, добро обликованих тела увек први скидали своју одећу — и последњи је поново навлачили.
А особе попут Марлене уопште се нису разодевале пред другима. Можда зато и постоји одећа. Да се сакрије тело.
Зашто мозгови немају облик, па да их покажеш свету? У ствари, имају, али људи их опет не воле. Људи воле да гледају лепо тело, али дижу носеве када се сусретну са паметним мозгом. Зашто?
Али овде, на Еритру, где нема живе душе, могла се скидати кад год би време било лепо. Онда би била сасвим слободна. Не би било никог да упире прстом у њу или јој се смеје.
У ствари, могла је да чини све што јој се усхтедне, јер је на располагању имала читав један угодан, потпуно пуст, самотан свет, да је обмотава и оптаче као велико, мекано ћебе које је обавија и — тишину.
Осећала је како се препушта. Само тишина. И сам њен ум јој то предочи шапатом, као да не жели да ишта поремети.
Тишина.
А онда, нагло се усправи. Тишина?
Али изишла је да поново чује глас. Е, нећеш сада вриштати. Без страха. Где је сада глас?
Као да га је сама зазвала, као да је зазвиждала…
„Марлена!”
Срце јој поскочи.
Марлена се сва стеже. Не сме да покаже ни најмањи израз страха или нелагодности. Једноставно се осврну и упита, што је могла сабраније: „Где се налазиш, молим те?”
„Није неоп…неопходно да го…го…говориш.”
Глас је био Оринелов, али уопште није говорио као Оринел. Звучало је као да говори с великим потешкоћама, али као да ће ускоро звучати боље.
„Звучаћу боље”, рече глас.
Марлена остаде нема. Ништа не говорећи, само је помислила: Не морам, значи, да говорим. Довољно је да мислим.
„Довољно је да се прилагодиш. То већ чиниш.”
„Али чујем тебе како говориш.”
„Прилагођавам се теби. Имаш утисак да ме чујеш.”
Марлена нежно облизну усне. Не сме дозволити да изгледа уплашено, мора остати прибрана.
„Нема ра…разлога за страах”, рече глас који више није био сасвим Оринелов.
Она помисли: ти чујеш све, зар не?
„Смета ли ти то?”
„Смета ми.”
„За…што?”
„Не желим да све сазнаш. Неке мисли желим да задржим само за себе.” (Покушала је да одагна помисао да је управо то начин на који људи реагују када је она у питању, желећи да сачувају за себе своја осећања. Та помисао, међутим, измаче јој истог тренутка када је покушала да је заустави.)
„Твоје устројство другачије је од дру…гих.”
„Моје устројство?”
„Мислим, устро…стројство твог ума. Други умови су згрчени… замршени. Твој је… диван.”
Марлена се поново облизну и насмеши. Ха, ум јој је диван! Она осети тријумф и помисли на девојке које само… добро изгледају.
Глас у њеном уму упита: је ли то интимна мисао?
„Јесте”, изговори Марлена готово наглас.
„Да, примећујем разлику. Нећу реаговати на твоје интимне мисли.”
Марлена одједном осети како жуди за даљим похвалама. „Јеси ли видео много устројстава?”
„Осетио сам их доста, откад сте ви љу…ди пристигли.”
Није сасвим сигуран у свој избор речи, помисли Марлена. Глас ништа не одговори на то и Марлена се изненади. Изненађење је, када боље размисли, био интиман осећај, али она га није отворено у себи означила као такав. Интимно је, можда, било интимно, ма шта она о томе мислила. Ум јој је рекао да може да осети разлику и било је очито да је то тачно. Показивало се то, изгледа, у самом устројству.
Глас ни на ово ништа не примети. Морала је, очигледно, да питање усмери ка њему, дајући му до знања да није реч о интимним мислима.