„Молим те, погледај, види ли се то у мом устројству.” Није морала да буде одређенија. Глас је знао о чему она говори.
„Да, види се. Све се види у твом устројству, јер је тако добро обликовано.”
Марлена се готово распрши од задовољства. Добила је похвалу за којом је жудела. Ред је сада био узвратити комплиментом. „И твоје устројство мора да је дивно обликовано.”
„Другачије је. Моје се устројство протеже у недоглед. Налази се у свакој тачки и сложено је тек када све узмеш у обзир. Твоје је, међутим, сложено од самог почетка. У њему нема једноставности. Поред тога, твоје се устројство разликује од устројстава осталих припадника твоје врсте. Њихова су — збркана. Не могу да с њима успоставим однос — да комуницирам. Потребно је престројавање, јер су им устројства веома крхка. То нисам знао. Моје устројство, знаш, није крхко.”
„Је ли моје крхко?”
„Не. Твоје се прилагођава.”
„Покушао си да комуницираш с другима, зар не?”
„Јесам.”
Еритрова куга. (Није било одговора, мисао је била интимна.)
Марлена затвори очи, посегнувши снажно својим умом, у покушају да одреди положај спољашњег ума који је допирао до ње. Чинила је то на начин који јој није био сасвим јасан; можда је то чинила погрешно, а можда, пак, уопште није чинила. Туђински ум би се могао подсмехнути њеној трапавости — уколико се он уопште смејао.
Није било никакве реакције.
„Хајде, помисли нешто”, затражи она својим умом.
Мисао се неумитно одмах врати: „На шта да мислим?”
Мисао није допрла ниоткуда. Није долазила одваде или оданде, или било одакле. Долазила је право из њеног ума.
Она помисли (љутита због своје несавршености): „Када си открио моје устројство?”
„Тамо, на новом контејнеру људских бића.”
„На Ротору?”
„На Ротору.”
Марлена се одједном одобровољи. „Желео си да дођем овамо. Звао си ме!”
„Јесам.”
Наравно. Зашто би иначе онолико желела да пође на Еритро? Због чега би, иначе, тако чежњиво посматрала Еритро оног дана када је Оринел дошао да јој каже да је мајка тражи?
Она стисну зубе. Морала је да настави с питањима. „Где си ти?”
„Свугде.”
„Јеси ли ти планета?”
„Нисам.”
„Покажи се.”
„Овде.” И глас, одједном, стиже из одређеног правца.
Зурила је у поток, и одједном схвати да је поток једино што је осећала док је општила са гласом у свом уму. Није била свесна ничег другог око себе. Као да јој се ум био затворио у себе, да би што већма био свестан те једне ствари што га је испуњавала.
А сада се вео подигао. Вода се кретала међу камењем, правећи мехурове поврх њих, у малим вировима оивиченим тим мехуровима. Мехурићи су се јављали и одмах нестајали, препуштајући место новима, творећи једно устројство које се суштински није мењало, мада се у појединостима ниједног тренутка није понављало.
А онда, један по један, мехурићи бешумно нестадоше и вода постаде глатка и безоблична, али и даље у покрету. Како је могла доћи до закључка да вода и даље тече, ако је била безоблична?
Зато што се необично пресијавала одбијајући ружичасту светлост Немезис. Вода је текла и она је могла видети како тече јер су њени одблесци образовали лукове који су се кретали у спиралама, стапајући се при том. Њен поглед остаде заробљен тим призором, док је посматрала како кругови на води уобличавају неку карикатуру лица — две тамне мрље за очи и једну већу, за уста.
Слика се изоштравала, а она је и даље задивљено посматрала.
И коначно се указа лице и постаде лице, лице које је празним очима гледало у њу, али довољо разговетно да би се дало препознати.
Било је то лице Оринела Пампаса.
75
„И тада си отишла”, рече полако и замишљено Сивер Џенар, чинећи очигледан напор да смирено гледа на ствари.
Марлена потврдно климну главом. „Прошли пут сам отишла када сам му чула глас. Сада сам отишла када сам видела Оринелово лице.”
„Не кривим те…”
„Не исмејавај ме, чика Сивере.”
„Шта треба да урадим? Да те ударим? Пусти да те мало завитлавам, ако ми се то свиђа. Ум, како га ти називаш, очигледно је преузео Орнелов глас и лице из твојих мисли. Те су ствари морале бити врло јасне у твом уму. Колико си била блиска са Оринелом?”
Гледала га је сумњичаво. „Како то мислиш? Колико блиска?”
„Не мислим ништа страшно. Јесте ли били пријатељи?”
„Наравно да јесмо.”
„Јеси ли била затрескана у њега?”
Марлена застаде и стисну усне. Мало оклевајући, најзад одговори: „Вероватно сам била.”