„Не знам”, одговори Марлена, видно узнемирена.
„Али, да поставимо једно друго питање, врло важно питање: шта тај животни облик, шта год да представља, жели од тебе?”
Марлена је била затечена. „Он ми говори, чика Сивере. Преноси ми своје мисли.”
„Мислиш, дакле, да он жели тек друштво за ћаскање? Мислиш ли да је први пут схватио колико је усамљен тек када су пристигли људи?”
„Не знам.”
„Немаш такав утисак?”
„Не.”
„Могло нас је уништити.” Џенар је сада говорио више за себе. „Могао би нас без проблема уништити ако му ти досадиш, ако га умориш.”
„Не, чика Сивере.”
„Међутим, јасно сам, с друге стране, осетио тегобе када сам покушао да станем на пут твојој вези са умом на овој планети. Исто се десило и са Д'Обисоновом, са твојом мајком, као и са стражарем.”
„Ипак, деловао је тек са онолико снаге колико је било потребно да те спречи да ми не стајеш на пут. Није ти нашкодио више него што је било неопходно.”
„Али, иде прилично далеко само да би те извукао напоље, тек да би разговарао с тобом, да би му правила друштво. То ми, некако, не изгледа као уверљив разлог.”
„Можда прави разлог ми не можемо да схватимо”, примети Марлена. „Можда му је ум толико другачији да није у стању да нам објасни своје побуде. Или, можда и може, с тим да нам његова објашњења ништа не значе.”
„Али, по свему судећи, није му ум баш толико различит — имајући у виду да успева да комуницира с тобом. Он прати твоје мисли, а ти пратиш његове. Зар није тако? Вас двоје комуницирате, у најужем смислу речи.”
„Да.”
„И толико те добро разуме да поприма обличје и глас твог пријатеља, да би ти се приказао у што лепшем светлу.”
Марлена упре поглед у под пред собом.
„Значи, пошто он нас разуме”, настави Џенар благо, „можда бисмо могли да и ми разумемо њега; а ако је тако, онда мораш сазнати шта хоће од тебе. Било би то врло важно сазнати, јер ко зна шта му је на уму. Немамо другог начина да сазнамо; ти си нам, Марлена, једини пут.”
Марлена уздрхта. „Не знам како да то изведем, чика Сивере.”
„Само настави да се понашаш као и до сада. Он се пријатељски опходи према теби и можда ће ти и сам рећи.”
Марлена добро осмотри свог саговорника. „Ти си преплашен, чика Сивере”, рече она.
„Наравно да јесам. Имамо посла са умом далеко моћнијим од нас. Уколико дође до закључка да му више нисмо потребни, може нас све збрисати једним јединим гестом.”
„Не мислим у том смислу, чика Сивере. Преплашен си због мене.”
Џенар је оклевао. „Још сматраш, Марлена, да си безбедна на Еритру? Мислиш да си безбедна док разговараш с тим бићем?”
Марлена се жустро придиже на ноге. „Наравно да јесам. Нема ризика. Неће ме повредити.”
Звучала је прилично самоуверено, али Џенарово срце беше и даље узнемирено. То што је она мислила тешко да се могло узети у обзир, јер јој је ум прилагођен уму Еритра. Може ли јој се сада веровати, упита се он.
На крају, зашто тај ум, саздан од билиона билиона прокариота, не би имао неке своје циљеве као што их је, на пример, Пит имао. И зашто тај ум, у жудњи да испуни своје циљеве, не би испољио исту Питову дволичност?
Укратко, шта ако је, из неких својих разлога, ум лагао Марлену?
Има ли он право да, под тим условима, пусти Марлену у сусрет том уму?
Ипак, да ли је уопште нешто значила чињеница да је у праву или није? Има ли он, уопште, избора?
НА ПРАГУ
76
„Савршено”, рече Теса Вендел. „Савршено, савршено, савршено!” Направила је гест као да нешто прикуцава на зид, чврсто и снажно. „Савршено.”
Крајл Фишер је знао о чему она говори. Два пута већ беху, у два различита правца, прошли кроз хиперсвемир. Два пута је Крајл приметио како се звездана слика унеколико мења. Два пута је погледом тражио Сунце; први пут је било нешто мање сјајно, други пут блиставије. Већ је почео да се осећа као стари хиперсвемирски вук.
„Сунце више не делује на нас, зар не”, упита он.
„Ох, делује, али на савршено предвидљив начин. Физичко дејство Сунца чини нам сада, да се тако изразим, психолошко задовољство — ако разумеш шта хоћу да кажем.”