„Разумем. Не мора да иде овако. Доћи ћу у стројарницу.”
Венделова искључи пријемник.
„Бланковицева обично није тако озбиљна”, промрмља Фишер. „Шта ли имају на уму?”
„Нећу да нагађам. Идем да видим шта је посреди.” Покретом руке она даде знак Фишеру да пође за њом.
77
У стројарници је било троје научника; све троје је седело на поду, упркос чињеници да су се тренутно налазили ван домашаја гравитације. Свако је од њих могао, исто тако, седети и на неком од зидова, али то би одударало од озбиљности ситуације и било можда протумачено као израз непоштовања према капетану. За бестежинско стање била су смишљена посебна сложена правила понашања.
Венделова није волела бестежинско стање и да је хтела да искористи свој капетански ауторитет могла је наредити да брод непрестано ротира, стварајући центрифугални ефекат, што би произвело бар неки осећај гравитације. Но, знала је и то да је прорачунавање путање неупоредиво лакше уколико брод у односу на свемир мирује и транслационо и ратационо мада, с друге стране, ни прорачунавање при сталној ротационој брзини не би тебало да буде одвећ тешко.
Инсистирати, међутим, на таквом кретању представљало би израз непоштовања према особи за компјутером. И опет, правила понашања.
Теса Вендел заузе своје место и Фишер није могао да (уз притајени смешак) не примети како се благо затетурала. Упркос свом насеобинском пореклу, Теса очигледно није била за свемир. С друге стране, он, Земљанин (нови притајени, овог пута самозадовољни смешак) сналазио се у бестежинском стању као да је рођен у њему.
Чао-Лу Ву дубоко удахну ваздух. Имао је широко лице — од оних каква обично припадају омањим, здепастим људима, али, када би устао, било је јасно да је виши од просека. Коса му је била тамна и савршено равна, а очи само два узана прореза.
„Капетане”, поче он благо.
„Шта је, Чао-Ли? Ако ми кажеш да се јавио још неки проблем у програмирању, имаш одличне изгледе да будеш прикуцан уза зид.”
„Не, нема нових проблема, капетане. Никаквих. У ствари, то одсуство проблема управо ме и наводи на помисао да је наш задатак обављен и да је време да се вратимо на Земљу. Желео сам да вам то и званично предложим.”
„Да се вратимо на Земљу?” Венделова је мало застала пре но што је то казала, а на лицу јој се појавио израз запањености. „Зашто? Још увек нисмо привели крају наш задатак.”
„Мислим да јесмо, капетане”, одврати Ву; лице му је постало безизражајније. „У ствари, и нисмо знали шта нам је тачно задатак. Разрадили смо систем надсветлосног лета, а то нисмо имали када смо се отиснули са Земље.”
„Знам. Али, шта с тим?”
„Осим тога, немамо баш никаквог начина да комуницирамо са Земљом. Ако сада кренемо у сусрет Суседној звезди и нешто нам се деси, нешто пође лоше, Земља неће имати практични надсветлосни лет и ми не можемо рећи хоће ли га икада добити. То би се могло озбиљно одразити на евакуационе планове Земље, у вези са приближавањем Суседне звезде. Мислим да је врло важно да се сада вратимо и известимо о ономе што смо до сада постигли.”
Венделова га је пажљиво слушала. „Схватам. А ти, Џарлоу, делиш ли његово мишљење?”
Хенри Џарлоу је био висок, плав и туробан; нека неодређена меланхолија, непрестано присутна на његовом лицу, давала је потпуно погрешну слику о његовом карактеру. Осим тога, његови дуги прсти (при том не и крхки) беху попут прстију чаробњака у тренуцима када се бавио компјутером или било којим другим инструментом на броду.
„Искрено, мислим да има смисла у ономе што Ву предлаже”, огласи се Џарлоу. „Када бисмо имали могућност надсветлосне комуникације, једноставно бисмо пренели поруку Земљи и наставили даље. Шта би се с нама после тога догодило, више не би било битно ни за кога осим за нас. Како ствари стоје, не можемо се озбиљно позабавити гравитационом корекцијом.”
„А ти, Бланковицева?” упита тихо Венделова.
Мери Бланковиц се несигурно промешкољи. Била је то ониска, млада жена, дугачке косе и равно подсечених шишки које су јој се спуштале до носа. Била је нежног телесног састава, што јој је све, уз брзе покрете, давало изглед минијатурне Клеопатре.
„Не знам, збиља”, одговори она. „Немам никакве одређене ставове у вези с тим и чини ми се да су ме Ву и Џарлоу увалили у ово. Али зар и ви не сматрате да је битно пренети информацију на Земљу? Савладали смо све значајне досадашње непознанице приликом овог лета, и сада су нам потребни већи и савршенији бродови, снабдевени компјутерима који ће у обзир узимати и гравитациону корекцију. Бићемо онда у могућности да једним скоком стигнемо од Сунца до Суседне звезде; уз снажнију гравитацију могли бисмо кренути непосредно од Сунца и доскочити много ближе Суседној звезди. Не бисмо морали трошити недеље и недеље преваљујући мала растојања пре скока у поласку као и на поскок у доласку. Чини ми се да Земља мора добити те обавештења.”