Фишера то, међутим, као да није поколебало. „Врло добро, али чињеница је да у атмосфери сателита има пуно кисеоника, а готово нимало угљен-диоксида. Ако то није роторијанско дело, како је, онда, до тога дошло? Зар вам се не чини сасвим умесном претпоставка да на сателиту постоји неки неземаљски облик живота?”
„То је управо оно што сам мислио”, рече Џарлоу.
„То је оно што одмах треба да прихватимо”, умеша се Венделова. „Тамошња вегетација врши фотосинтезу. То, дабоме, ни за тренутак не мора значити да се Роторијанци налазе на том свету, нити да су икада стигли до овог система.”
Фишер је изгледао разљућен. „Па, добро, капетане”, рече он са упадљивом званичношћу, „морам приметити да то такође не значи ни да Роторијанци нису тамо, односно да уопште нису стигли до овог сателита. Уколико планета има властиту вегетацију, то само значи да никакво тераформирање није ни било неопходно и да су се Роторијанци одмах могли населити.”
„Не знам”, огласи се Бланковицева. „Чини ми се, међутим, да не би требало да буде разумних изгледа да вегетација која се развила на једном страном свету може да послужи као храна људским бићима. Сумњам да би људска бића могла да је сваре, односно да је асимилију ако је и сваре. Ја бих се лично кладила да би се та храна показала и отровна. А ако тамо постоји биљни свет, врло је замисливо да постоји и животињски. Не знамо, заиста, где би нас то могло даље одвести.”
„Чак и у том случају”, примети Фишер, „још је могуће да су Роторијанци запосели неки мали део тамошњег тла, одстранили локалне облике живота и засадили властито биље. Замишљам да је то туђинско сађење — уколико пристанете да то тако назовемо — могло с временом узимати маха.”
„Претпоставка на претпоставку”, промрмља Венделова.
„У сваком случају”, заврши Фишер, „потпуно је бескорисно седети овде и измишљати разне могућности, када је сасвим логично испитати тај свет што је подробније могуће — и из што веће близине. Можда, чак, и са његове површине — уколико би се то показало остварљивим.”
„Потпуно се слажем”, рече Ву с изненадном жестином.
„Ја сам биофизичар”, додаде Бланковицева, „и ако тамо има живота, каквог год облика био, дужност нам је да га испитамо.
Венделова пређе погледом од једног до другог и, лако поруменевши, рече: „Па, претпостављам да је тако како кажете.”
84
„Што се више приближавамо”, примети Венделова, „и што више података сакупљамо, ствар постаје све запетљанија. Доводи ли се, међутим, у питање то да је ово, по свему судећи, ипак мртав свет? На ноћној хемисфери нема ни трага осветљењу; нити, има било каквих знакова биљног живота, односно било каквог живота.”
„Нема уочљивих знакова”, исправи је хладно Ву, „али нешто производи кисеоник, зар не? Будући да нисам хемичар, не могу да смислим никакав хемијски процес који би то омогућавао. Може ли било ко од вас?”
Није ни сачекао евентуални одговор. „Заправо”, настави он, „озбиљно сумњам да би и хемичар могао изнаћи неко хемијско објашњење. Ако тамо има кисеоника, мора постојати неки биолошки процес који га производи. Ни за шта друго не знамо.”
„Рећи тако нешто”, примети Венделова, „значи просуђивати на основу једне једине атмосфере с кисеоником за коју знамо — земаљске. Можда ће нас због тога једног дана исмејавати. Могло би се испоставити да је Галаксија дословно препуна кисеоничких атмосфера, које немају никакве везе са животом. У том случају остаћемо запамћени по томе да смо затајили само стога што нас је завело наше искуство са једном једином планетом, неком врстом изрода, у смислу да је њен извор кисеоника биолошке природе.”
„Не”, успротиви се Џарлоу љутито. „Тако можемо до сутра, капетане. Можете смишљати све врсте сценарија, али не можете очекивати да се закони природе мењају у складу са вашим тренутним потребама. Уколико истрајавате на идеји о небиолошком извору кисеоничке атмосфере, мораћете да предложите неки другачији механизам.”
„Али, нема знакова присутности хлорофила у светлости која се одбија са тог света.”
„А зашто би га морало бити?” упита Џарлоу. „Постоји могућност да се, услед посебног притиска светлости са једне звезде црвеног патуљка, развила донекле нека другачија врста молекула. Могу ли да вам, у том погледу, изнесем своје мишљење?”
„Само изволи”, сагласи се Венделова са призвуком горчине. „Чини ми се да ништа друго и не радиш.”
„Врло добро. Све што са извесношћу можемо рећи јесте да су копнена пространства овог света лишена било каквих знакова живота. Али то још ништа не значи. Копнена пространства Земље била су, до пре четири стотине милиона година, исто тако пуста, али наша прапланета тада је већ поседовала кисеоничну атмосферу, као и живот који је бујао.”