„Бојим се, ипак, да не можемо одустати”, рече Ву. „Морамо установити какав је облик живота доле присутан и како би — евентуално — могао стати на пут плановима о евакуацији Земље и пребацивању њеног становништва овамо.”
„Постоји једно место, једна тачка, са које ми стиже унеколико снажнији импулс”, јави се Бланковицева. „Није богзна шта, али треба ли да покушам поново?”
„Покушај”, сложи се Венделова. „Најпре ћемо брижљиво испитати све што можемо, па тек онда донети одлуку силазимо ли или не.”
Ву се ледено насмеши. „Сигуран сам да ћемо бити савршено безбедни.”
Венделова га само ошину мрким погледом.
85
Чудна ствар са Салтадом Леверетом (за разлику од Јануса Пита) било је то што се њему заиста допадало тамо напољу, у астероидном појасу. Очигледно, постојали су и људи који су заиста уживали у посвемашњој празнини и који су заиста волели свеопшту беживотност.
„Није да не волим људе”, говорио би Леверет. „Али све што од њих желим могу да добијем на холовизији — да причам с њима, да их слушам, да се смејем заједно с њима. Све, дакле, осим да их осетим или помиришем — али, коме је до тога, уопште, стало? Поред тога, у астероидном појасу у току је изградња пет нових Насеобина, те ћу без по муке моћи да посећујем било коју од њих и да задовољим и оно мало потреба за личним додиром са људима, ма шта ми то, иначе, значило.”
А када би се нашао на Ротору, који је, из неког разлога, називао „метрополом”, унезверено се обазирао свуда око себе, као да очекује да ће га људи сколити са свих страна.
Чак је и на столице седао сумњичаво; спуштао се на њих као да постранце уклизава, у нади да ће на тај начин одстранити све што претходна стражњица беше ту оставила.
Јанус Пит га је одувек сматрао идеалним Извршним начелником Астероидног Пројекта. Тај му је положај, заправо, давао потпуно одрешене руке у погледу свега што би било потребно обавити на спољном рубу система Немезис. А то је значило не само надлежност над Насеобинама у изградњи, већ и над Осматрачком службом.
Управо беху завршили са обедом, у приватним Питовим одајама, будући да би Салтад, вероватно, радије остао гладан него што би пристао да једе на јавном месту, макар присутна била само још једна особа коју он није познавао. У ствари, Пита беше донекле изненадило да је Леверет прихватио да обедује чак и са њим.
Проучавао га је, неусиљено. Леверет је био толико мршав и смежуран и одавао је до те мере утисак усуканости, готово, рскавичавости — да се чинило да никада није био млад и да никада неће остарити. Очи су му биле бледоплаве, а коса бледожута.
„Када си последњи пут био на Ротору, Салтаде?” упита га Пит.
„Има већ скоро две године и нимало није лепо од тебе, Јанусе, што ме увлачиш у све ово.”
„Зашто, шта сам учинио? Ја ти нисам наредио да дођеш, али, разуме се, пошто си већ ту, стари пријатељу, осећај се добродошлим.”
„Могао си, исто тако, наредити да дођем. Како треба да протумачим твоју скорашњу поруку да не желиш да те узнемиравају безначајним стварима? Значи ли то да сматраш да си постао толико велики, да треба да се носиш само са великим стварима?”
Питов осмех намах доби кисео израз. „Не знам о чему говориш, Салтаде.”
„Добио си наш извештај. Откривен је мали извор зрачења који долази из свемира. Послали смо ти извештај о томе, а заузврат смо добили нешто слично опомени да те више не гњавимо таквим ситницама.”
„Ох, то!” (Сетио се; било је то онда када га беше преплавио осећај самосажаљења и раздражености. Па добро, сваком се то дешава.) „Па, твоји људи треба да нас упозоре уколико опазе Насеобину. Не треба, збиља, да ме оптерећују ситницама.”
„Ако тако мислиш, у реду. Али догодило се да је уочено нешто што није Насеобина и моји људи нису желели да те о томе гњаве. Известили су мене и затражили да те ипак ја на то упозорим упркос твом налогу да не будеш узнемираван ситним стварима. Они сматрају, Јанусе, да је моја дужност да се носим с тобом, али ја то радије не бих. Бојим се да у свом зрелом добу постајеш превећ мрзовољан.”
„Салтаде, не лупетај. Шта су пронашли?” упита Пит, испољавајући више него трачак мрзовоље.
„Уочили су неку летелицу.”
„Како то мислиш — летелицу? Не Насеобину?”
Леверет подиже своју чворновату шапу. „Не, не Насеобину. Рекох, летелицу.”
„Не разумем.”
„Шта ту има да се разуме? Да ли ти је потребан компјутер? Ако је тако, ту ти је, под носом. Летелица је објекат који се креће кроз свемир, носећи неки терет или посаду.”
„Колико је велика?”
„Могла би, претпостављам, да понесе петоро-шесторо људи.”