„Свако има своје скривене вртове. Када ме будеш, без журбе, наравно, још боље упознала — „
Прекину га оштар звук комуникатора.
Лице му се смрачи. „Ето ти, Евгенија. Таман те намамим, ни сам не знајући како, таман си спремна да се истопиш у мом наручју, и прекине нас ово. Охо-хо!” Глас му се наједном сасвим измени. „Од Салтада Леверета.”
„Ко је то?”
„Не познајеш га. Тешко да га било ко зна. Особа најближа пустињаку од свих људи које сам икада упознао. Ради у астероидном појасу, напросто стога јер му се тамо свиђа. Додуше, тог маторог кешу нисам видео већ годинама. Ни сам не знам због чега га називам маторим; наиме, мојих је година… Гле, порука је запечаћена — намењена само мени. Довољно поверљива, да би требало да затражим да се удаљиш пре но што је отворим.
Инсиња одмах устаде, али јој Џенар даде знак да поново седне. „Ма дај, не буди луда. Тајност је једна од болештина бирократије. Мене за то није брига.”
Он притисну палчевима на одговарајућа места и на папиру се указаше слова. „Понекад се питам шта би се догодило да прималац поруке случајно остане без палчева…” заусти Џенар, а онда занеме.
И даље нем, он јој пружи поруку.
„Смем ли да прочитам ово?” упита она.
Џенар заврте главом. „Не би смела, али кога је брига? Прочитај.”
Она прелете погледом преко редова. „Туђински брод? Спушта се овде?”
Џенар потврдно климну главом. „Тако пише.”
„А Марлена? Она је тамо напољу?!” узвикну узбуђено Инсиња.
„Еритро ће је штитити.”
„Откуд знаш? Можда је брод пун туђинаца. Стварних. Васионаца. Та ствар на Еритру можда не може ништа против њих…”
„И ми смо туђинци за њега, па ипак нас лако држи у шаху.”
„Морам напоље.”
„Каквог би то сми…”
„Морам бити уз њу. Пођи са мном, помози ми! Вратићемо је назад у Куполу.”
„Ако су ти освајачи збиља моћни и злих намера, ни овде нећемо бити сигурни.”
„Ох, Сивере, је ли сад време за логику? Молим те. Морам бити са својом кћерком!”
87
Проучавали су, напокон, свеже пристигле фотографије. Теса Вендел је климала главом. „Невероватно. Читав свет је потпуно пуст, сем овде.”
„Интелигенција је посвуда”, огласи се Мери Бланковиц, набрана чела. „Више нема двоумљења, из ове близине. Био овај свет пуст, или не, интелигенција је ту.”
„И, кажеш, најинтензивније присутна под том куполом?”
„Да, капетане. Лако се да уочити, и посве је препознатљива. Изван куполе импулси су нешто другачији и није ми јасно шта могу представљати.”
„Нисмо никада до сада били у прилици да се сусретнемо са било којом другом врстом високе интелигенције, те, стога, наравно… заусти Ву.
Венделова се окрете ка њему. „Мислиш ли да је интелигенција ван куполе не-људског порекла?”
„Будући да смо се сложили да људи током тринаест година нису стигли да ископају тунеле уздуж и попреко сателита, какав нам други закључак преостаје?”
„А купола? Јесу ли тамо људи?”
„То је потпуно друга ствар”, одговори Ву, „и она ниуколико не зависи од плексона Бланковицеве. Могу се видети астрономски инструменти. Купола — или један њен део — служи као астрономска осматрачница.”
„Па, зар не би и ванземаљци могли бити астрономи?” добаци саркастично Џарлоу.
„Наравно”, озбиљно одговори Ву, „али са одговарајућим својим инструментима. Међутим, ово што видим мени изгледа као компјутеризовани инфрацрвени скенер идентичан онима које имамо на Земљи… Али, хајде да ствар поставимо овако: Заборавимо на природу интелигенције коју имамо пред собом. Ја препознајем инструменте који су или начињени у Сунчевом систему, или су уграђени по нацртима из Сунчевог система. Око тога, чини ми се, нема двојбе. Тешко би ми било да замислим да би нека туђинска интелигенција, без контакта са људском расом, била у стању да изгради нешто до те мере идентично нашим инструментима.”
„Врло добро”, прихвати Венделова. „Слажем се с тобом, Ву. Шта год да се налази на сателиту, људска бића јесу, или су била, под том куполом.”
Крајл Фишер се одлучно умеша. „Немој тек тако рећи 'људска бића', капетане. Боље реци — 'Роторијанци'. Других људских бића овде не може бити, изузев нас самих.”
„И то је непобитно”, сагласи се Ву.
„Али, то је малена купола”, умеша се Бланковицева. „На Ротору је било на десетине хиљада људи.”
„Шездесет хиљада”, промрмља Фишер.
„Нису се могли сви сместити у ту куполу.”
„Што се тога тиче”, рече Фишер, „можда има још купола. Могли бисмо облетети овај свет и хиљаду пута, и да нам ипак промакне низ ствари.”
„Ово је једино место где сам уочила промену у понашању плексона”, примети Бланковицева. „Да има још купола, сигурна сам да бих уочила бар још неку од њих.”