„Сасвим довољно, Салтаде”, закључи Џенар. „Ови људи не располажу могућношћу хиперкомуникације.”
Вуов израз лица не промени се ни за длаку. „Заснивате ли свој став на нагађањима једне девојчице?”
„Није то нагађање. Нема сумње да је тако, Салтаде. Објаснићу ти касније. За сада, веруј ми на реч.”
„Питајте мог оца”, изненада рече Марлена. „Он ће вам рећи.” Није ни сама сасвим схватала како је њен отац могао ишта знати о њеном дару — сигурно га није имала, или, бар, испољавала као једногодишња беба. Ипак, било јој је савршено јасно да он зна. Као да је то у њој одзвањало, мада остали нису ништа примећивали.
„Не вреди Ву”, рече напокон Фишер. „Марлена нас чита као отворену књигу.”
По први пут је изгледало да Вуа напушта његова хладнокрвност. Он се намргоди и заједљиво упита: „Како ишта можеш знати о овој девојци, макар ти и била кћер? Ниси је видео петнаест година.”
„Имао сам, некада, млађу сестру”, одврати Фишер тихо.
Одједном се заинтересовавши Џенар упита: „Ах, па то вам је, дакле, у породици. Занимљиво. Па, др Ву, као што видите, имамо овде прави, живи детектор лажи, те према томе нема смисла обмањивати нас. Будимо, дакле, отворени једни према другима. Зашто сте дошли овамо?”
„Да бисмо спасли Сунчев систем. Питајте младу даму — пошто је она, изгледа, овде апсолутни ауторитет — да ли вам сада говорим истину.”
„Наравно да говорите истину, др Ву”, примети Марлена. „Знамо за опасност која вам прети. Моја је мајка, заправо, то установила.”
„И ми смо открили опасност”, додаде Ву, „без икакве помоћи ваше мајке.”
Салтад Леверет стаде пажљиво одмеравати све присутне. „Могу ли знати о чему то говорите?”
„Веруј ми, Салтаде, Јанус Пит зна све о томе”, одговори Џенар. „Жао ми је што ти то није саопштио, али, ако га сада позовеш, буди сигуран да ће то учинити. Реци му да имамо посла с људима који су у стању да путују надсветлосним брзинама, и да можда постоји могућност да се нагодимо с њима.”
90
Њих четворица седели су у Џенаровим одајама под Куполом, и Џенар је покушавао да од себе одагна осећај, који га је свега преплављивао, да се ради о историјском тренутку. Био је то први случај интерстеларног преговарања у читавој повести људске расе. Чак и да су сва четворица до тада били потпуно анонимни људи, само због овог садашњег тренутка њихова имена остаће да на вјеки вјеков одзвањају ходницима историје.
Двојица наспрам двојице.
Тамо, на страни Сунчевог система (заправо Земље — али ко би и помислио да ће растрошена Земља заступати Сунчев систем, да ће управо Земља остварити летове надсветлосним брзинама, а не нека од напреднијих, самосвесних Насеобина) налазили су се Чао-Ли Ву и Крајл Фишер.
Ву је био говорљив и убедљив. Математичар, али и прагматичан дух. Насупрот њему, Фишер (Џенар, заправо, још није могао да поверује да поново види тог човека пред собом), седео је тих, изгубљен у мислима, и са малим уделом у расправи.
С друге стране крај њега, седео је Салтад Леверет, сумњичав и несигуран због живог контакта са тројицом људи одједном, али чврст; недостајала му је једино Вуова урођена говорљивост, али му то, дабоме, није ни мало сметало да се јасно и прецизно изрази.
Што се њега самог тиче, он је, као и Фишер, углавном ћутао, чекајући да преостали реше ствар — јер је знао нешто што осталој тројици није било познато.
Беше се већ спустила и ноћ, и часови су се отегли. Најпре им је био послужен ручак, а потом и вечера. Повремено би, да одагнају напетост, прекидали преговоре, и Џенар искористи једну такву паузу да би обишао Инсињу и Марлену.
„Не иде тако лоше”, рече им он. „Обе стране могу много да добију.”
„А Крајл?” упита Инсиња нервозно. „Је ли потезао питање Марлене?”
„Искрено речено, Евгенија, Марлена уопште није предмет разговора и та тема није ни покретана. Међутим, мислим да је врло несрећан.”
„И треба да буде”, процеди Инсиња пуна горчине.
Џенар је оклевао. „Шта ти кажеш, Марлена?”
Марлена га погледа својим тамним, недокучивим очима. „Ја сам то већ превазишла, чика Сивере.”
„То твоје мало срце прилично је сурово”, примети Џенар.
Али Инсиња прасну на њега. „Зашто и не би било? Напустити дете у детињству!”
„Не, нисам сурова”, настави Марлена, размишљајући. „Ако будем у стању да га смирим, бићу врло задовољна. Али, видиш, ја не припадам њему. Нити теби, мајко. Жао ми је, али мени је место овде, на Еритру. Чика Сивере, рећи ћеш ми шта је одлучено, зар не?”
„Већ сам ти обећао да хоћу.”
„Важно ми је.”
„Знам.”
„Требало би да сам тамо с вама, и да заступам Еритро.”