Али, сада…
Он стисну песнице препун беса — и безнађа. Јер, јасно му беше, од сада ће човечанство прелазити раздаљине између звезда са истом оном лакоћом са којом је накада савладавало раздаљине између континената, или, још давније, међу земљама и градовима. Неће више бити издвојености, нити посве издвојених опита. Његов величанствени опит био је откривен и упропашћен.
Иста она анархија, дегенерисаност, кратковидост, и све оне културне и социјалне различитости наставиће да долазе до изражаја — али сада расути широм Галаксије.
Шта ће из свега тога проистећи? Галактичке империје? Сви греси и лудила, умножени од једног до милиона светова? Сваки јад и свака тегоба, монструозно увећани?
Ко ће бити у стању да да смисао читавој Галаксији, када се не беше нашао нико ко би смисао дао само једном свету? Ко ће бити у стању да научи да гледа далеко испред себе и предвиђа будућност када се човечанство буде разастрло читавом Галаксијом?
Немезис је, збиља, на прагу.