Инсиња заврте главом. „Немој мислити, Јанусе, да ће технолошки напредак омогућити да се Сунчев систем испразни простим покретом руке. Преселити милијарде људи без хаоса и огромних губитака у људским животима захтевало би дуге припреме. Ако су у смртној опасности, пет хиљада година од овог часа, они то већ сада морају сазнати. Уопште није прерано да се отпочне са планирањима.”
„Имаш добро срце, Евгенија, па ћу ти понудити компромис. Рецимо да за своје настањивање овде одвојимо наредних сто година. Да се размножимо, да сачинимо систем Насеобина, довољно чврст и стабилан да би био безбедан. Онда можемо да се посветимо путањи Немезис и да — ако буде потребно — упозоримо Сунчев систем. Они ће још имати скоро пет хиљада година пред собом да се постарају за припреме. Закашњење од једног столећа не би смело бити кобно.”
„Је ли то твоја визија будућности?” уздахну Инсиња. „Човечанство које се препуцава међусобно, чак и између звезда? Свака мајушна Насеобина у настојању да стекне превласт на овој или оној звезди? Бескрајне мржње, сумње, сукоби, исто оно што имамо на Земљи већ хиљаде година, само сада распрострто широм Галаксије за ко зна колико будућух хиљада година?”
„Евгенија, немам ја никаквих визија. Човечанство ће поступати онако како му је воља. Можда ће се препуцавати, као што кажеш, можда ће засновати Галактичку Империју, или учинити штогод друго. Не могу човечанству наметнути своју вољу и не мислим да обликујем његов будући лик. Ја имам само ову Насеобину, да бринем о њој, и ово једно столеће да је настаним на Немезис. Дотле ћемо и ти и ја бити на сигурном — покопани, и наши ће наследници лупати главу око тога како упозорити Сунчев систем — ако то уопште нађу за сходно. Покушавам да будем разуман, а не емоционалан, Евгенија. И ти си разумна особа. Молим те, размисли о томе.”
И Инсиња је размишљала. Седела је ту, натмурено посматрајући Пита, који је очекивао њен одговор с бескрајним стрпљењем.
„Добро. Видим шта хоћеш да кажеш”, рече она напокон. „Почећу са анализирањем Немезисиног кретања у односу на Сунце. Можда и можемо да заборавимо на целу ствар.”
„Не!” Пит упери у њу прст упозорења. „Сети се шта сам ти рекао. Нећеш вршити та осматрања. Ако се испостави да Сунчев систем није у опасности, ништа нећемо добити. Онда ћемо се посветити ономе што иначе инсистирам да учинимо у сваком случају — потрошићемо једно столеће на јачање цивилизације Ротора. Ако би ти, пак, утврдила да има разлога за опасност, пећи ће те савест и осећаћеш осујећеност, страх и кривицу. Новости ће некако процурити и ослабиће полет и самих Роторијанаца, јер ће многи међу њима бити сентиментални, као и ти сама. Можемо изгубити пуно. Разумеш ли ме?”
Она остаде нема и стога он закључи: „Одлично. Видим да ме разумеш.” И поново гест његове руке беше неумољив.
Овог пута је стварно отишла. Она збиља постаје неподношљива, помисли Пит док се удаљавала.
УНИШТЕЊЕ?
13
Марлена је мирно посматрала своју мајку. Пазила је на то да делује неодређено и безизражајно, али је у себи осећала и задовољство и изненађење. Мајка јој је, напокон, испричала све те догађаје у вези са оцем и Начелником Питом. Коначно се са њом поступа као са одраслом особом.
„Ја бих проверила кретање Немезис без обзира на то шта би Начелник Пит рекао”, рече Марлена. „Али ти, мајко, ниси тако учинила. То се да јасно закључити на основу твог осећања кривице.”
„Не могу да се навикнем на чињеницу да ми пише на челу да се осећам кривом”, одврати Инсиња.
„Нико није у стању да сакрије своја осећања”, примети Марлена. „Увек можеш да погодиш, само ако пажљиво посматраш.”
(Други, ипак, то нису умели. Марлена до тога беше дошла и полако и мукотрпно. Људи, једноставно, не умеју да посматрају, нити да осећају; није их брига. Не гледају лица, тела, звуке, ставове, једва приметне искрице нервозе.)
„Не би баш морала да тако помно посматраш људе”, рече Инсиња, надовезујући се на своју кћер, као да им мисли беху кренуле паралелним токовима. Она обгрли своју девојчицу, како би речима дала мање приговарачки тон. „Људи се изнервирају кад их те твоје крупне тамне очи тако фиксирају. Треба да понекад поштујеш приватност људи.”
„Да, мајко”, сложи се Марлена, закључивши истог тренутка, без много муке, да њена мати покушава да се одбрани. Мајка је нервозна, непрестано у страху да се не ода више него што је неопходно.