На четири милиона километара удаљености од Немезис беше откривено постојање Мегаса, што је била раздаљина која је одговарала тек једној петнаестини удаљености Меркура од Сунца. Мегас је добијао углавном исту количину енергије коју је Земља примала са Сунца, при чему је било мање видљиве светлости, а више инфрацрвеног зрачења.
Мегас је, међутим, већ на први поглед представљао ненастањив свет. Био је то див, једном својом страном увек окренут ка Немезис. И његова ротација, и револуција, трајале су по двадесет дана. Вечита ноћ на његовој удаљенијој страни тек га је благо расхлађивала, јер му се висока температура из средишта уздизала до коре. Вечити дан на супротној страни лопте био је неподношљиво топао. То што је Мегас био у стању да задржи атмосферу на тој температури имао је да захвали искључиво околности што му је, са масом већом, а пречником мањим од Јупитеровог, површинска гравитација била петнаест пута снажнија од Јупитерове, односно четрдесет пута од Земљине.
Немезис није имала никакву другу планету.
Али како је Ротор наставио да се примиче, Мегас се могао уочити све јасније и ситуација се поново изменила.
Опет је Евгенија Инсиња била та која је Питу донела новости, иако откриће није било њено. Истина се, једноставно, сама појавила на компјутерским фотографијама и ставила се на располагање Инсињи, као шефу Оделења. Прилично узбуђена, она се појавила у Питовим одајама. Почела је своје излагање једноставно, тихо, али, гласом који је подрхтавао од узбуђења.
„Мегас има сателит”, рекла је.
Пит једва подиже обрве и одврати: „Па, није ли се то могло и очекивати? Гасни џинови Сунчевог система имају их по десетак и више.”
„Наравно, Јанусе, али ово није обичан сателит. Огроман је.”
Пит и даље беше хладан. „Јупитер има четири велика стелита.”
„Мислим збиља огроман, готово Земљиних размера и масе.”
„Аха. Занимљиво.”
„Више од тога. Много више, Јанусе. Да се тај сателит окреће директно око Немезис, плимски утицаји узроковали би да му ка њој увек буде окренута једна страна. Уместо тога, он је Мегасу увек окренут једном страном, Мегасу, који је много хладнији него Немезис. Штавише, орбита сателита прилично је нагнута ка Мегасовом полутару. То значи да се, посматран са сателита, Мегас може видети само са једне хемисфере, при чему се креће на север и југ у циклусу од око једнога дана, док се Немезис креће попречно, излазећи и залазећи, такође у једнодневном циклусу. Једна хемисфера има дванаест часова таме и дванаест часова светлости. Друга има то исто, али док је на њој дан, Немезис је у више наврата потпуно помрачена, за период од око пола сата. Ово помрачење ублажава Мегасову благу врелину. Током часова мрака, на тој хемисфери тама бива разблажена Мегасовом рефлектованом светлошћу.”
„Значи, сателит има занимљиво небо. Како узбудљиво за астрономе!”
„Није то тек астрономски лилихип, Јанусе. Могуће је да сателит има уједначену температуру у правим границама погодним за жива бића. Можда је у питању настањив свет.”
Пит се насмеши. „Што ствар чини још занимљивијом. Али на површини планете не би било светлости на какву смо навикли, зар не?”
Инсиња потврдно климну главом. „Тачно. Видело би се једно румено сунце, и тамно небо, јер не би постојала краткоталасна светлост која би се расипала. И призор би, претпостављам, сав био у црвенкастом тону.”
„У том случају, ако си ти већ кумовала Немезис, а неко од твојих колега је Мегасу дао име, ја ћу себи дозволити да именујем сателит. Нека буде Еритро, што је, ако ме сећање не вара, грчка реч за црвено.
Новости су и даље бивале добре. Иза орбите система Мегас-Еритро беше откривен и астероидни појас, што је значило да је пронађен идеалан рудник материјала за изградњу нових Насеобина.
А како су се приближавали Еритру, природа његове настањивости постајала је све привлачнија. Еритро беше планета мора и копна, премда су његова мора изгледала, на основу прелиминарних процена облачног покривача виђеног на подручју видљиве и инфрацрвене светлости, плића од океана Земље. Исто тако, на копну је било сасвим мало високих планина. Инсиња је и даље тврдила, на основу додатних прорачуна, да је клима на планети, у целини посматрано, сасвим погодна за људски живот.
Лет их је водио све ближе и ближе и коначно су се нашли на удаљености са које су могли да предузму прецизна спектроскопска изучавања Еритрове атмосфере. Тада се Инсиња изјасни. „Еритрова атмосфера је нешто гушћа од Земљине и поседује слободан кисеоник — шеснаест одсто, плус пет постотака аргона, док је остало азот. Мора бити и малих количина угљен-диоксида, мада још нисам установила његово присуство. То је сасвим ваздух који се може удисати.”