„Звучи све лепше и лепше”, одврати Пит. „Ко је то још могао да замисли онда када си тек открила Немезис?”
„Лепше и лепше, за биолога. За Ротор, ипак, можда не тако добро. Толика количина слободног кисеоника у атмосфери представља готово сигуран наговештај присуства живота.”
„Живота?”, понови Пит, пренеражен.
„Живота”, понови Инсиња, као да се перверзно наслађује суочавајући га са том могућношћу. „И то не само живота, већ интелигентног живота, можда чак и високо развијене цивилизације.”
17
Оно што је уследило, за Пита у потпуности беше ноћна мора. Није морао више да живи само уз ужасну претњу да ће Земљани ступити у потеру за њим, супериорни макар по бројности, а чак можда и по технологији. Томе се сада придружио и ужас који је, по свему судећи, обећавао да буде још страшнији. Приближавали су се, и, можда, узнемиравали какву стару и напредну цивилизацију која их је могла збрисати у тренутку нехајне досаде, без размишљања, као што би човек прилепио комарца који му зуји тик уз ухо.
Док су настављали своје приближавање Немезис, Пит је, веома заринут, испитивао Инсињу. „Мора ли кисеоник увек бити показатељ постојања живота?”
„То је термодинамичка неумитност, Јанусе. На планети сличној Земљи — а Еритро то јесте, колико до сада знамо — слободни кисеоник не може постојати, баш као што ни у Земљином гравитационом пољу не може нека стена сама од себе да виси у ваздуху. Кисеоник, присутан у атмосфери, спонтано би се спајао са другим елементима смесе, ослобађајући при том енергију. Могао би, у слободном облику, постојати искључиво уколико неки други процес обезбеђује енергију и непрестано регенерише слободни кисеоник.”
„Разумем, Евгенија, али, зашто би процес који обезбеђује енергију безусловно подразумевао и живот?”
„Јер ништа до сада није у природи пронађено што би на тај начин обезбеђивало енергију, изузев процеса фотосинтезе у зелених биљака које, уз употребу Сунчеве енергије, ослобађају кисеоник.”
„Кад кажеш 'ништа у природи није пронађено', имаш на уму на Сунчев систем. Ово је други систем, са другим сунцем и другом планетом, под другим условима. Закони термодинамике можда и овде важе, али шта ако је у питању неки хемијски процес каквог нема у Сунчевом систему, а који овде образује кисеоник?”
„Ако си човек који воли да се клади, клади се на то.”
Оно што им је било потребно беху докази, а на доказе се морало чекати.
Најпре се испоставило да и Мегас и Немезис имају зачуђујуће слаба магнетна поља. То није изазвало нарочита узбуђења; ствар се очекивала, будући да су и планета и звезда ротирале веома споро. Еритро, са ротационим периодом од двадесет три часа и шеснаест минута (што је било једнако периоду његове ротације око Мегаса), имао је магнетно поље слично, по знази, Земљином.
Инсиња је била задовољна. „Бар не морамо да бринемо због опасних дејстава зрачења снажних магнетних поља, нарочито стога што је Немезисин стеларни ветар знатно слабији од Сунчевог. То је добро, због тога што ћемо са веће удаљености моћи да закључимо има ли или нема живота на Еритру. Технолошких знакова живота, заправо.”
„Како то?” питао је Пит.
„Није вероватно да би се висок технолошки ниво могао достићи без обимног коришћења радиоталасног зрачења, које би се одливало од Еритра у свим правцима. Требало би да можемо да разликујемо такве емисије од насумичног радиоталасног зрачења које емитује сама планета, а које је слабог интензитета, с обзиром на то да је посреди слабо магнетно поље.”
„Можда све то уопште неће бити потребно”, рече Пит. „Можда можемо сматрати Еритро беживотним, чак иако поседује кисеоничну атмосферу.”
„Ох! Волела бих да чујем како си то закључио.”
„Ево како. Ниси ли сама рекла да утицај плиме и осеке успоравају ротације Немезис, Мегаса и Еритра? И ниси ли рекла да се стога Мегас удаљио од Немезис, баш као и Еритро од Мегаса?”
„Јесам.”
„Сходно томе, Мегас се једном у прошлости налазио ближе Немезис, односно Еритро Мегасу и Немезис. То је, даље, значило да је Еритро био претопао да би се на њему зачео живот, односно он је тек недавно постао погодан за живот. Можда није било довољно времена да се развије технолошка цивилизација.”
Инсиња се насмеши. „Није лоше — не смем потцењивати твоју астрономску ингениозност — али, није довољно. Звезде црвени патуљци имају дуг живот и Немезис је могла настати у освит Васељене — дакле, пре, рецимо, петнаест милијарди година. Плимске силе морале су у прво време бити врло јаке, зато што су небеска тела била близу једна другима, али је потом, током наредних три или четири милијарде година, дошло до њиховог раздвајања. Плимске силе слабе управо сразмерно кубу удаљености, што значи да током последњих десетак милијарди година није било много промена, односно да је било сасвим довољно времена да настане више технолошких цивилизација, једна за другом. Не, Јанусе, немојмо се бавити спекулацијама. Сачекајмо да видимо да ли ћемо регистровати евентуалне радиоталасне емисије.”