„Предлажеш да се понашамо као да Еритро не постоји?”
„За одређено време, Евгенија. Кад ојачамо, кад будемо имали вишак енергије, кад нам друштво буде утемељено и када почне да се развија, имаћемо пуно времена да истражимо Еритро са свим његовим облицима живота, или, можда, само необичном хемијом.”
Пит јој се насмеши, као да је разуме и саосећа са њом. Тај маргинални Еритро, знао је, треба да дође на ред што касније. Ако Еритро нема технолошку цивилизацију, онда сви облици живота на њему, какви год били, могу да сачекају. Надирање хорди из Сунчевог система — то је била права опасност.
Зашто други никада не схватају шта ваља чинити? Зашто тако лако дају да се заведу споредним стварима?
Како ће моћи себи да дозволи да умре — и ове будале остави незаштићене?
УБЕЂИВАЊЕ
18
И тако, сада, дванаест година по открићу да на Еритру не постоји технолошка цивилизација и дванаест година током којих се из правца Земље није појавила ниједна нова Насеобина, која би осујетила стварање новог света, Пит је најзад могао да ужива у тим ретким тренуцима опуштености. Ипак, сумња је проналазила свој тихи пут и до тих тренутака. Питао се не би ли за Ротор можда било боље да су поступили онако како је он налагао, то јест, да није ушао на орбиту око Еритра, као и да на Еритру никада није изграђена купола.
Седео је заваљен у својој фотељи, док су га релаксирајућа поља опуштала, а аура мира уљуљкивала готово до дремежа, све док га благо зујање не врати, невољно, у стварни свет.
Отворио је очи (до тада није ни приметио да их је склопио) како би осмотрио екран на супротном зиду. Онда притисну дугме и оствари холовизиони контакт.
Био је то, наравно, Семјон Акорат.
Са својом углачаном ћелом. (Акорат беше обријао тамне патрљке косе, осећајући, са правом, да би неколико несташних длака било недовољно да његову ћелавост учини мање патетичном. Овако је гола кожа његове главе имала свој идентитет.) И, наравно, биле су ту његове забринуте очи, увек забринуте, чак и кад нема разлога за бригу.
Пит га није баш подносио, не због тога што овај није исказивао лојалност, или што није био довољно ефикасан (ни једно ни друго није му се могло приписати), већ просто због пропратних карактеристика које је његова појава доносила. Акорат је увек најављивао инвазију на Питову приватност, ометање његових мисли, потребу да овај учини нешто што радије не би. Акорат је био нека врста његовог секретара, који је сачекивао странке и решавао кога ће пустити на разговор, а кога не.
Пит се лако намршти. Није се присећао да има заказан разговор. Ипак, дешавало би се да на тако нешто потпуно заборави и у том погледу ослањао се на Акората.
„Ко је, опет, сад?” упита он резигнирано. „Надам се, нико важан.”
„Не, збиља нико од посебне важности”, одврати Акорат, „али можда би било боље да се видите с њом.”
„Може ли нас она чути?”
„Начелниче”, обрати му се Акорат, готово повређен, као да га оптужују за необављање дужности, „наравно да нас не чује. Она је с друге стране екрана.” Имао је невероватну моћ да се прецизно изражава, што је Питу веома одговарало. Није било ни најмањег изгледа да се његове речи погрешно протумаче.
„Она, значи?” рече Пит. „Претпостављам да се ради о др Инсињи. Поступите, онда, по мојим упутствима. Не без претходног заказивања разговора. Већ ми је села на главу, Акорате. Дванаест година, заправо. Реците јој да размишљам — не, неће поверовати. Реците јој…”
„Начелниче, није др Инсиња. Не бих вас узнемиравао да је она. У питању је — у питању је њена кћерка.”
„Кћерка?” понови Начелник, покушавајући да се присети имена. „Марлена Фишер, на њу мислите?”
„Да. Природно, рекао сам јој да сте заузети, али она је одвратила да треба да се стидим што је у очи лажем, јер целокупно моје држање одаје да лажем и да ми је глас сувише напет да бих говорио истину.” Наставио је да рецитује својим разочараним баритоном. „У сваком случају, неће да иде. Каже да је сигурна да бисте је примили, само кад бих вам рекао да је она у питању. Хоћете ли да је пустим овамо, Начелниче? Те њене очи ме збиља узнемирују.”
„Да, мислим да сам чуо за те њене очи. Да, пустите је, пустите је слободно, да видим могу ли да преживим те њене очи. Кад смо већ код тога, мислим да заиста има штошта да ми објасни.”