Носталгија је била највећи проблем. Људи су имали обичај да буду сентиментални и гледају за собом, док је Питова намера била да их научи да гледају унапред. Што се тиче Бросена…
Умро је пре седам година. Штавише, Пит је био крај његове самртне постеље. Испоставило се да је једини био у прилици да чује старчеве последње речи. Био је управо сагнут над узглављем и Бросенова мршава и као папир сува рука беше га обухватила око мишице. „Како је сјајно било Земљино Сунце…” прошаптао је и умро.
Управо због тога, што Роторијанци нису могли да забораве сјај тог земаљског Сунца и зеленило планете Земље, управо су због тога и галамили против Питове логике и захтевали да Ротор орбитира око света који није ни зелен, нити је ротирао око тако сјајне звезде каква је било Сунце.
То је значило застој од десет година на путу напретка. Сада би били десет година даље, да су се само заџали у астероидном појасу. Пит беше дубоко уверен у то.
А то је већ, само по себи, било више него довољно да затрује Питова осећања према Еритру. А у вези с тим, постојале су и ствари које су биле још горе — много горе.
БЕС
20
Као и први Фишеров наговештај, то јест да постоји нешто прилично чудно у вези са правцем у којем је Ротор нестао, тако се и његов други наговештај показао врло делотворан.
Већ је две године минуло откако се вратио на Земљу. Нестанак Ротора полако је чилио из његовог сећања. Инсиња је представљала сложену успомену (шта је, уопште, икада осећао према њој?), али сећање на Марлену изазивало је само горчину. Није могао да је одвоји од Роузен. Једногодишња кћер, које се сећао, као и седамнаестогодишњакиња, које се такође сећао, беху се објединиле у једну личност.
Живот му није био тежак. Примао је издашну пензију. Нашли су му и посао, у администрацији, посао који је од њега захтевао доношење само оних одлука које нису утицале ни на шта битно. Опростили су му. Веровао је да је то искључива последица тога што се сетио те једне Евгенијине опаске: 'Када би знао куда идемо…'
Но, осећао је да је под присмотром. И с тиме се беше сасвим сродио.
Гаранд Вајлер би се појавио, ту и тамо, увек пријатељски, увек испитивачки, увек са Ротором као темом, на овај или онај начин. И сада је био ту, и разговор је, као што је Фишер и очекивао, поново био везан за Ротор.
Мрко га је погледао и рекао: „Прошле су скоро две године. Шта ви, народе, заправо хоћете од мене?”
Вајлер заклима главом. „Не могу рећи да знам, Крајле. Све што имамо јесте та опаска твоје супруге. И то је, сасвим очигледно, недовољно. Мора да је рекла још нешто, током свих тих година које сте провели заједно. Присети се разговора; мисли које сте измењивали. Зар се баш ничега не можеш сетити?”
„Већ ме пети пут питаш исту ствар, Герарде. Испитивали су ме. Испитивали су ме и под хипнозом. Испитивали су ме можданим сондама. Исцеђен сам као поморанџа и ништа нису нашли. Пусти ме, коначно, и нађи себи другу забаву. Или ми опет нађи неки посао. Још стотину Насеобина виси горе, на небу, где се пријатељи поверавају једни другима, а шпијуни међусобно уходе. Ко зна шта неко од њих може знати — а да тога није ни свестан.”
„Да будем сасвим искрен, друже мој”, прихвати Вајлер, „и мичемо се у том правцу. Усредсредили смо се на Даљинску сонду. Близу је памети закључити да су на Ротору знали за нешто чиме ми још нисмо овладали. Још нисмо послали Даљинску сонду, нити је то учинила иједна друга Насеобина. Само је Ротор за то имао могућности. Шта год да су тамо открили, то мора да стоји у подацима везаним за Даљинску сонду.”
„Одлично. Па прегледајте онда ту документацију. Ту има толико тога да ћете се занимати годинама. Што се мене тиче, оставите ме на миру. Сви ви.”
„У праву си, има ту материјала за занимање, годинама”, сложи се Вајлер. „У складу са Уговором о отвореној науци, Ротор је за собом оставио гомилу података. Заправо, поседујемо њихове стеларне фотографије на свим подручјима таласних дужина. Камере на Даљинској сонди биле су у стању да допру до сваког крајичка неба, или готово сваког. Проучавали смо све, до детаља, и нисмо наишли ни на шта интересантно.”
„Ни на шта?”
„До сада, ни на шта. Али као што и сам кажеш, можемо се забављати још годинама. Већ имамо низ закључака којима се наши другари астрономи необично радују. То их чини срећнима и упосленима, али ништа, ништа од свега тога не помаже нам да нађемо одговор на једноставно питање: куда су отишли. До сада. Даље: никаквог разлога нема за помисао да, евентуално, постоје орбитирајуће планете око било које од две велике звезде система Алфе Кентаура. Нити има неких неочекиваних сунцоликих звезда у нашем суседству. Лично, не бих очекивао неки значајнији напредак у том правцу. Шта је та Даљинска сонда могла да види, а што се не може видети и одавде, из Сунчевог система? Сонда је била удаљена тек два светлосна месеца. Не би требало да буде велике разлике у угловима посматрања. А опет, неки од нас сматрају да је Ротор нешто уочио, и прилично брзо реаговао. Што нас поново враћа теби.”