„Зашто мени?”
„Јер је твоја бивша супруга управљала експериментом око Даљинске сонде.”
„Па, не баш. Постала је шеф Одељења пошто су подаци већ били прикупљени.”
„Била је на челу пројекта после тога, а вероватно и једним добрим његовим делом и пре тога. Зар ти никада ништа није рекла у вези са било чим што су открили Даљинском сондом?”
„Ни речи. Чекај… јеси ли рекао да је Даљинска сонда својим камерама могла да обухвати готово сваки део неба?”
„Да.”
„Шта то тачно значи — 'готово сваки део'?”
„Не знам толико о томе да бих ти пружио најпрецизније податке. Рецимо, око деведесет посто.”
„Или, можда, више?”
„Можда и више.”
„Питам се…”
„Шта?”
„На Ротору је био извесни Пит, који је усмеравао ствари.”
„То знамо.”
„Али чини ми се да је знао како да их усмерава. Достављао би податке о Даљинској сонди мало по мало, да би удовољио захтевима Уговора, али тек толико да их задовољи. И, у време када је Ротор отишао, постојало је десет одсто података — или, можда, и мање — које није 'стигао' да вам уручи. И то би могло бити оних пресудних десет посто или мање.”
„Мислиш, они подаци који се односе на одредиште Ротора.”
„Можда.”
„Али ми немамо те податке.”
„Наравно да их имате.”
„Како то мислиш?”
„Малочас си се питао како је могуће да је Даљинска сонда снимила нешто што се са Земље не може видети. Па зашто онда губите време на оно што већ имате? Начините мапу оног дела неба који вам нису дали и упоредите га са мапама које већ имате. Упитајте се има ли тамо ичега што, посматрано са Даљинске сонде, може изгледати другачије — и зашто. То је оно што бих ја учинио.” Његов глас се одједном подиже до борбеног поклича: „Врати се тамо. Реци им да пажљиво осмотре онај део неба који им недостаје.”
„То је, помало, преко прече наоколо ближе”, одврати замишљено Вајлер.
„Уопште не. Право као стрела. Само пронађи некога у Уреду ко користи свој мозак, уместо што седи на њему, и можда ћеш доћи до зачуђујућих закључака.”
„Видећемо”, сложи се Вајлер и пружи Фишеру руку, али се овај намргоди и не прихвати је.
Прошли су месеци пре но што се Вајлер поново појавио. Фишер му није пожелео добродошлицу. Одмарао се, заправо, после радног времена, читајући књигу.
Спадао је у оне људе који су сматрали да књига није сахрањена заједно са двадесетим веком, на рачун филмова. Оно што је књигу чинило посебном била је могућност физичког контакта са њом, тактилни осећај окретања страница, прилика да се човек између два прочитана реда потпуно изгуби у мислима, у складу са управо прочитаним, могућност да се изгуби нит приповедања и пронађе стотину страница доцније, или, тек тада наслути њен прави смисао. Фишер је, у ствари, био уверен да је књига цивилизованија од филма.
Због тога и јесте био толико раздражен што га прекидају у тренутку пријатне летаргије.
„Шта је сад, Гаранде?” упита он нељубазно.
Вајлер није изгубио свој срдачни осмех. Прозборио је, показујући ниску зуба: „Пронашли смо, управо онако како си ти то наговестио.”
„Шта сте пронашли?” упита Фишер, не могавши да се сети. А онда, схвативши на шта се то односи, додаде журно: „Немој ми рећи ништа што не бих смео знати. Нећу да опет имам неприлика са Уредом.”
„Прекасно, Крајле. Траже те. Танајама лично жели да те види.”
„Када?”
„Што пре.”
„У том случају, причај. Не могу пред њега неприпремљен.”
„То и намеравам. Проучили смо сваки милиметар неба о коме, путем Даљинске сонде, нисмо имали података. Управо они који су учествовали у испитивању поставили су себи исто питање као и ти: шта је камера на сонди могла видети што камера соларног система није. Очигледан одговор је био — измењена слика ближих звезда. И када је то узето за полазну тачку, астрономи су открили запањујућу ствар, нешто што нико није могао предвидети.”
„Па, онда?”
„Открили су звезду веома слабог сјаја, са паралаксом која осетно премашује један лучни секунд.”
„Нисам астроном. Је ли то неуобичајено?”