„Па, покушала сам, једном, али ти ниси хтела ни да ме саслушаш. Хоћу рећи, ниси ништа била рекла, али закључила сам да си била заузета и да немаш времена за дечје бесмислице.”
Инсиња разрогачи очи. „Јесам ли рекла да су то дечје бесмислице?”
„Ниси рекла, али начин на који си ме погледала, и твоји гестови, рекли су то уместо тебе.”
„Требало је да будеш упорна.”
„Па, била сам дете. А и ти си била нерасположена скоро све време — што због Пита, што због оца.”
„Пусти сад то. Има ли још штогод што би ми сада могла рећи?”
„Има још једна ствар”, настави Марлена. „Када је начелник Пит кончно одобрио да можемо отићи, рекао је то на такав начин да сам помислила како нешто скрива — да има нешто што неће да каже.”
„А шта је посреди, Марлена?”
„Не знам, мајко. Не могу да читам мисли, не могу знати. Могу да судим само по спољашњим манифестацијама, а то често није довољно. Па ипак…”
„Ипак?”
„Имам утисак да је то што је прећутао било нешто врло непријатно — могуће, чак, врло зло.”
23
Припреме за одлазак на Еритро захтевале су од Инсиње времена. Било је ствари на Ротору које нису тек тако, на пречац, могле бити остављене. Морало се пуно тога завршити у астрономском Одељењу, издати налоге, наименовати заменика и консултовати се, још једном, са Питом, који се показао запањујуће некомуникативан по том питању.
Инсиња му то коначно сасу у лице приликом њене последње службене посете.
„Сутра одлазим на Еритро, знаш”, рече она.
„Шта кажеш?” Он погледа навише, пошто је пре тога проучавао неке анализе које му је донела. Била је, ипак, сигурна да их уопште не чита. (Покупила је неке Марленине трикове, али није знала како да их употреби. Није смела да поверује како напредује у том погледу, а да то, заправо, није случај.)
Она стрпљиво понови: „Сутра одлазим на Еритро, знаш.”
„Сутра, а? Па, вратићеш се, нема смисла да ти кажем 'збогом'. Чувај се. Сматрај то одмором.”
„Имам намеру да проучавам кретање Немезис кроз свемир.”
„То? Па…” Он учини гест рукама, као, 'па, није важно'. „Како хоћеш. Промена средине је одмор, чак иако радиш.”
„Хтела бих да ти се захвалим, Јанусе, што си нам то омогућио.”
„Твоја кћерка ме је замолила. Је ли ти рекла да смо разговарали?”
„Јесте, истога дана. Рекла сам јој да није смела да те узнемирава. Био си врло предусретлљив.”
Пит забрунда. „Па, она је врло необична девојчица. Није ми сметало што је дошла. Ионако је све привремено. Заврши с тим прорачунима и врати се овамо.”
Инсиња помисли: већ други пут помиње повратак. Шта би Марлена закључила из овога да се налази овде? Нешто зло, како је рекла? Али шта?
Ипак, рекла је, само, готово претећим тоном: „Вратићемо се.”
„Са новостима, бар се надам, да ће Немезис бити безопасна по Земљу — за пет хиљада година.”
„То ће чињенице рећи”, одврати она смркнуто и оде.
24
Чудно, мислила је Инсиња. Ето је, више од две светлосне године далеко од места у свемиру где је рођена, а досад је само два пута била у свемирском броду, и то оба пута на најкраћој релацији — прво од Ротора до Земље, а онда назад.
И даље није осећала баш превелику потребу да се ломата по свемиру. Марлена је, уосталом, била покретачка снага овог подухвата. Она је била та која је, независно, преговарала са Питом и навела га да пристане на њен чудни облик уцене. И, она је била та која је испољавала право усхићење, са свим својим старим наклоностима ка Еритру. Инсиња то није могла да схвати и гледала је на то као на још једну посебност сложеног менталног састава своје кћери. И тако, кад год би Инсиња добила жељу да гласно закука при помисли да напушта мали, удобни Ротор зарад бескрајног, празног Еритра, чудног и претећег, читавих шест стотина педесет хиљада километара удаљеног (што је два пута више но што је, својевремено, износила раздаљина између Ротора и Земље), Марленино одушевљење би јој зачепило уста.
Брод који је имао да их однесе на Еритро није био ни елегантан ни леп. Био је функционалан, део мале ракетне флоте, заправо теретњак, који се опирао снажном Еритровом гравитационом пољу, не усуђујући се да му се препусти ни секунда, пробијајући се кроз густу, ветровиту, непредвидљиву и неукротиву атмосферу.
Инсиња није ни очекивала да ће путовање бити удобно. Готово током целог путовања налазиће се у бестежинском стању, а два читава дана без тежине било је прилично напорно.
Марленин глас распрши њена облачна размишљања. „Хајде, мајко, само на нас чекају. Пртљаг је чекиран, и све остало.”