Џенар провири кроз прозор своје канцеларије, криомице, као да се стиди. Толико се већ био навикао на Куполу Еритра да више није био у стању да ствари критички проматра. Био је то дом, и радно место људи оба пола, с тим што деце није било. Радници на уговор, који су потписали на период који се бројао недељама, чак месецима, каткад су се, после извесног времена, поново враћали, а каткад не. Сталних житеља Куполе није било, изузев њега и четворо других људи који су, из разних разлога, Куполу претпостављали Ротору.
Нико, међутим, Куполу није сматрао за богзна какво станиште. Одржавали су је чистом и уредном, јер је то било неопходно, али увек је постојао некакав чудан утисак њеног вештачког статуса. Јер, у превеликој мери су је сачињавали лукови, линије, равни и кружни облици. Недостајала јој је неправилност, хаос природног живота, где би се свака просторија, чак сваки део намештаја, временом прилагодили на свог власника у тој мери да одражавају сва његова несавршенства.
Био је ту, додуше, и он, Џенар. Његов писаћи сто и његова соба јесу одражавали његову ћошкасту и планерску природу. То је, можда, био само један у низу разлога због чега се под Куполом на Еритру осећао као код куће. Стање његовог духа подлегало је геометријским законитостима.
Али шта ће на то све рећи Евгенија Инсиња? (Било му је драго што је задржала своје девојачко презиме, Инсиња). Уколико је задржала и остале особине из тих давних дана, онда ће уживати у неправилностима, у неочекиваним обртима, у небитним ситницама — била је на крају крајева, астроном.
Или се можда променила? Мењају ли се људи, уопште, али онако, суштински? Да ли ју је избацило из равнотеже, можда пореметило, то што ју је Крајл Фишер напустио?
Џенар се почеша по темену, где му је коса најбрже седела, и помисли како, заправо, нема уопште смисла мозгати о томе. Губљење времена. Ускоро ће се сусрести с њом. Штавише, наложио је да му је одмах доведу, чим буде стигла.
Или је, можда, он тебало да се појави пред њом и дочека је?
Не. Већ се милион пута враћао на исту недоумицу. Није смео да допусти да изгледа нестрпљив; мора бити достојанствен, како му налаже положај.
Но, онда му сину да то уопште није прави разлог. Није хтео да се осећа несигурно због њега. Није желео да помисли како је он још онај исти досадни и неспретни удварач који се подвијена репа повукао пред високим и згодним Земљанином. Осим тога, Евгенија га никада није ни погледала, пошто је упознала Крајла — није га никада озбиљно погледала.
Џенар управи поглед на поруку коју му Пит беше упутио — суву, функционалну, какве су увек биле његове поруке, са таквим осећањем надмоћи између редова, као да могућност противљења не може да се појави — не може, тачније, уопште да постоји.
И, примети: Пит је много више места посветио кћерки него мајци. Посебно је истакао да је девојка показала велико занимање за Еритро, те уколико зажели да се прошета по површини сателита, то јој се мора одобрити.
Али зашто?
26
И, ето је, пред њим: четрнаест година старија него у време Одласка. Двадесет година старија него што је била пре сусрета са Крајлом, оног дана када су отишли у фармерску зону Ц и стали да се успињу нивоима ка подручју ниске гравитације. Сећао се како се смејала када је покушао да изведе успорени салто мортале, али је погрешно проценио ствари и завршио на стомаку. (Заправо, могао се лако том приликом повредити, јер, иако се осећај тежине сасвим смањио, маса и инерција беху остали исти, што га је могло скупо стајати. На сву срећу, није се толико избламирао.)
Евгенија је изгледала старија, но, није се била нешто посебно угојила, а њена коса — сада нешто краћа и равна — на неки начин успела је да одржи своју живу тамносмеђу боју.
И како му се приближавала, осмехнута, могао је да осети како његово издајничко срце убрзава откуцаје. Она испружи руке и он их прихвати.
„Сивере”, узвикну она, „изневерила сам те. Тако се стидим.”
„Изневерила? О чему то причаш?” Збиља, о чему она говори? Не мисли, ваљда, на то што се удала за Крајла!
„Требало је да свакога дана мислим на тебе”, настави она. „Да ти пишем, да ти јављам вести, да инсистирам да ти дођем у посету.”
„Уместо тога, уопште ниси помислила на мене!”
„Ох, не, нисам баш толико неваљала. С времена на време бих те се сетила. Никада те нисам стварно заборавила. Заправо, очигледно да то што сам мислила, ништа не чинећи при том, није било довољно.”