Џенар климну главом. Шта да јој каже на то? „Знам да си била у послу”, примети он напокон. „А и ја сам се забио овде — што кажу, 'далеко од очију, далеко од срца'.”
„Не од срца. Уопште се ниси променио, Сивере.”
„Да, у томе јесте предност, ако изгледаш стармало док си млађи па се то после више не види. Што се тога тиче, ни ти се, Евгенија, ниси променила. Време иде, а ти изгледаш тек нешто зрелија и стаменија. Ништа битно.”
„Хајде, исти си: кукаш над самим собом да би те жене мека срца узеле у одбрану.”
„Где ти је кћерка? Рекли су ми да ће доћи с тобом.”
„Дошла је, буди сигуран. На крају, Еритро је њен појам рајског врта и то из разлога које уопште не могу себи да дочарам. Отишла је у наше просторије да нас распакује. Таква ти је она девојка. Озбиљна, одговорна, практична. Има све оно што ми је неко својевремено описао као непожељне особине.”
Џенар се насмеја. „Знам како је то, по себи. Да си само могла знати како сам се, својевремено, трудио да код себе самог издејствујем само један једини, мајушни порок. И никада нисам успео.”
„Па, верујем да су сваком човеку, како стари, потребније пре непожељне врлине него шармантни пороци. Али Сивере, зашто си се дефинитивно повукао на Еритро? Разумем да неко треба да надгледа Куполу, али ниси ти једини који то мора да чини све време.”
„Па, волим да верујем да јесам”, одговори Сивер. „У ствари, свиђа ми се овде и не помишљам на то да се враћам на Ротор, осим, можда, на какав кратак одмор.”
„И никада ниси дошао да се видимо?”
„Када сам на Ротору, онда сам на одмору. Претпостављам да имаш неупоредиво више посла него ја, још од онда када си открила Немезис. Али хтео бих да се упозам с твојом кћерком.”
„Има времена. Зове се Марлена. У ствари, ја је још каткад зовем 'Моли', али она ми то више не дозвољава. Одједном је, с петнаест година, постала крајње непопустљива у том погледу и инсистира да је ословљавамо са 'Марлена'. Не бој се, упознаћете се. У ствари, нисам хтела да и она буде присутна при нашем првом сусрету. Како бисмо онда могли да овако пловимо по сећањима?”
„Волиш, дакле, да се сећаш прошлости, зар не, Евгенија?”
„Не увек.”
Џенар је оклевао. „Жао ми је што и Крајл није пошао с нама.”
Инсињин осмех одједном се укочи. „Не увек, Сивере.” Она се окрену и одшета до прозора, бацивши поглед напоље. „Прилично је сложен овај твој дом, узгред буди речено”, примети она. „Видела сам тек делић и већ сам импресионирана. Светла. Улице. Велике зграде. Па опет се Купола изузетно ретко помиње на Ротору у било ком контексту. Колико људи овде живи и ради?”
„Зависи. Имамо разне периоде. До сада је највећи број износио око девет стотина душа. Тренутно нас је пет стотина шеснаест. Сви се међусобно познајемо, што баш није лако. Сваког дана неко оде, а неко дође.”
„Осим тебе.”
„Да. И неколицине других.”
„Али чему Купола, Сивере? Зашто Купола када је Еритрова атмосфера готово идеална за живот?”
Џенар истури доњу усну и као да скрену поглед. „Готово идеална, да. Али светлост не ваља. Кад изађеш из Куполе, обасјан си ружичастом светлошћу, која поприма наранџасти отсјај када је Немезис високо на небу. Довољно је светлости, можеш, на пример, да читаш. Али ипак не изгледа природно. Ни Немезис, такође, не изгледа природно. Превелика је, на небу, и људи имају осећај као да им нека претња виси над главом. Њена црвенкаста боја чини да звезда изгледа као да је љутита — и људи постају утучени. Немезис је опасна, на неки начин. Пошто јој светлост није засењујућа, људи имају обичај да гледају право у њу и траже пеге. Инфрацрвена светлост онда може лако да оштети мрежњачу. Људи који морају да изађу из Куполе носе стога специјална одела и маске. А има и других разлога.”
„Значи, Купола је онда пре ту да би одржавала утисак нормалне светлости, да тако кажем, уместо да вас штити од нечега споља.”
„Чуј, чак и ваздух слободно циркулише. И вода, коју такође црпимо из планетних извора. Ипак, има нешто напољу што тамо треба и да остане. Прокариоте. Знаш, мале плавозелене ћелије.”
Инсиња замишљено климну главом. То је објашњење за постојање кисеоника у атмосфери Еритра. На њему има живота, сасвим једноставних облика, видљивих микроскопом, облика који одговарају најједноставнијим ћелијским формама у Сунчевом систему.
„Јесу ли то збиља прокариоте?” упита она. „Знам да их тако називате, али исто име имају и наше бактерије. Јесу ли оне бактерије.”
„Ако хоћеш да повучеш паралелу између ових наших прокариота и било којих других из Сунчевог система, онда оне највише одговарају цијанобактеријама, онима које врше фотосинтезу. У праву си што постављаш то питање. Ипак, оне нису цијанобактерије какве ми знамо. Поседују нуклеобеланчевине, али им је структура из темеља различита од оне која се јавља у нашим облицима живота. Садрже, осим тога, хлорофил у коме нема магнезијума и који ради на инфрацрвену светлост, тако да ћелије, заправо, пре изгледају безбојне него зеленкасте. Ту су и другачији енцими, као и извесни минерали у различитим размерама. Па ипак, довољно подсећају на земаљске ћелије по спољњем изгледу да бисмо их назвали 'прокариотама'. Биолози, наравно, форсирају термин 'еритриоте', али за оне који се не баве биологијом, као што смо ми и 'прокариоте' је довољно добро.”