„Пит није заплашен”, одговори она. „Понекад је само уморан, а то је нешто друго. Знаш, Сивере, увек сам мислила, још у младости, да ћеш ти једног дана постати Начелник. Био си невероватно способан, знаш.”
„Био?”
„Још увек јеси, сигурна сам, али у то време имао си јасне политичке амбиције, као и велике замисли. Имала сам обичај да те слушам као у трансу. На неки начин био би бољи Начелник него Пит, сигурна сам. Имао би слуха за оно што људи говоре. Никада не би газио преко лешева, да би на крају истерао своје.”
„А то је управо оно због чега бих био лош Начелник. Видиш, нисам себи поставио никакве одређене циљеве у животу. Једноставно, имам потребу да чиним оно што ми у датом тренутку изгледа исправно, уз наду да ће све на крају добро испасти. Пит, насупрот томе, од почетка зна шта хоће и тамо и стигне, по сваку цену.”
„Погрешно га процењујеш, Сивере. Он јесте енергичан човек, али и врло разуман.”
„Наравно, Евгенија. Та његова разумност је његов велики дар. Шта год да науми увек има савршено добро, савршено логично, хумано објашњење за то. У сваком тренутку у стању је да свакога убеди у исправност онога што чини и толико је успешан у томе да вероватно на крају убеди и самог себе. Уколико сте се икада размимоишли у ставовима, верујем да је увек успевао да те причањем утера у нешто што с почетка ниси прихватала, односно да те је придобио не наредбама и претњама, већ увек врло стрпљивим и рационалним аргументима.”
„Па…” промуца Инсиња.
На то Џенар саркастично додаде: „Да, видим да си и ти пропатила од његове 'разумности'. И сама увиђаш, дакле, колико је он добар Начелник. Није добар као човек, али је одличан Начелник.”
„Не бих ишла тако далеко и рекла да није добар човек, Сивере”, рече Инсиња, вртећи лагано главом.
„Дај да не разговарамо више о томе. Хтео бих да упознам твоју кћерку” Он устаде. „Могу ли да вас посетим у вашим просторијама после вечере?”
„То би било дивно”, рече Инсиња.
Џенар ју је посматрао како се удаљава, док му је са лица чилио осмех. Евгенија је хтела да се присећа, да ужива у успоменама, а његова прва реакција била је да помене њеног мужа. И, наравно, да се сва следила.
Он дубоко удахну ваздух. Још има ту невероватну способност да пали мостове пред собом.
27
„Име му је Сивер Џенар”, рече Инсиња својој кћери, „и мислим да је најбоље да му се обраћаш са 'Заповедниче', јер, он је на челу Куполе.”
„У реду мајко. Ако му је то титула, тако ћу га ословљавати.”
„И нећу да га повредиш…”
„Не бих то никада учинила.”
„Напротив, Марлена, учинила би — и то одмах. То знаш исто тако добро као и ја. Слушај га и прихватај његове ставове, без уплива проистеклог из посматрања његовог тела. Молим те! Био је мој добар пријатељ, из студентских дана, и још нешто касније. Без обзира на то што се налази овде већ пуних десет година и што се нисмо видели за све то време, и даље смо стари пријатељи.”
„Мора да сте се својевремено забављали.”
„Управо сам то имала на уму”, обрецну се Инсиња. „Не желим да га посматраш и саопштаваш му шта он збиља мисли или осећа. И, за твоју информацију, нисмо се забављали и, поготово, нисмо били љубавници. Били смо пријатељи, драги једно другоме — као пријатељи. Но, пошто је твој отац…” Она затресе главом, и учини гест одагнавања. „Буди, такође, опрезна поводом онога што би могла рећи у вези са Начелником Питом, уколико дођете на ту тему. Имам осећај да Заповедник Џенар не верује баш много Начелнику…”
Марлена упути својој мајци један од својих ретких осмеха. „Јеси ли, можда, несвесно проучавала понашање Заповедника Џенара? Јер, то што кажеш, више је од осећања.”
Инсиња заврте главом. „Видиш? Не можеш да се контролишеш ни за секунд. Па, добро, није то тек осећање. Рекао је, заправо, да не верује Начелнику. Уосталом, знаш”, додаде она, готово као за себе, „можда има разлога…”
Наједном се окрену својој кћери и рече: „Да будем потпуно јасна, Марлена: сасвим слободно посматрај Заповедника и закључуј што год више можеш, али не говори му ништа. Реци мени. Разумеш?”
„Мислиш ли да нам прети каква опасност, мајко?”
„Не знам.”
„Ја знам”, закључи Марлена судбоносно. „Знала сам још од тренутка од кад се Начелник сложио да дођемо на Еритро. Само, не знам одакле нам прети опасност.”
28
Џенар је доживео благи шок када је први пут угледао Марлену, а ствар је само погоршана чињеницом да га је девојка одмах погледала тако као да јој је сасвим јасно шта је он осетио, а и зашто.