„Мислиш ли да то она примећује?”
„Она сумња, али не жели да се суочи са тим.”
Џенар обори поглед. „Никада то није хтела.”
„Због мог оца.”
„Знам.”
Марлена оклеваше за тренутак. „Али мислим да греши. Да је она способна да вас гледа очима којима вас ја сада видим…”
„Али, на несрећу, не може. Ипак, чини ми се ужасно важно да ме ти видиш таквог. Предивна си.”
Марлена плану као булка, али онда рече: „Ви то стварно мислите!”
„Наравно да мислим.”
„Али…”
„Не могу да те лажем, зар не, Марлена? Нећу онда ни да покушавам. Твоје лице није лепо. Ни твоје тело. Али ти јеси предивна и то је оно што је битно. А ти сама процени говорим ли истину или не.”
„Проценила сам, већ”, рече Марлена, осмехнута, опијена валом среће у тој мери да јој лице одједном сину далеким присенком лепоте.
И Џенар се насмеши. „Хоћемо ли сада да мало проћаскамо о Начелнику Питу? Сада, кад видим како жестоку младу даму имам пред собом, то постаје још битније. Желиш ли то?”
Марлена спусти руке на крило и насмеши се стидљиво. „Да, чика Сивере. Не смета вам ако вас од сада тако будем звала?”
„Нипошто. Напротив, почаствован сам. Е, причај ми сада о Начелнику Питу. Наредио ми је да твојој мајци пружим сву потребну помоћ и да јој ставим на располагање сву астрономску опрему коју имамо. Шта ти мислиш о томе?”
„Моја мајка жели да изврши изузетно прецизна мерења у вези са кретањем Немезис у односу на друге звезде. Ротор је сувише нестабилан за тако нешто, док је Еритро много бољи.”
„Је ли то неки њен нов пројекат?”
„Не, чика Сивере. Рекла ми је да већ дуго покушава да прибави потребне податке.”
„Зашто твоја мајка, онда, још одавно није тражила да дође овамо?”
„И јесте, али Начелник јој није дозволио.”
„А зашто ју је сада пустио?”
„Зато што је хтео да се ослободи њеног присуства.”
„Да, у то сам сигуран — ако му је досађивала астрономским проблемима. Али мора да му је дозлогрдила већ поодавно. Зашто ли ју је овамо послао баш сада?”
„Хтео је да се мене отараси”, прошапта Марлена.
ПЕЦАЊЕ
29
Пет година је прошло од Одласка. Крајлу Фишеру беше тешко да у то поверује, јер, изгледало је много дуже, бескрајно дуже. Ротор као да није био у прошлости, већ у неком другом животу, кога се могао присећати тек магловито, уз неверицу. Да ли је он збиља живео тамо? Имао супругу?
Само се своје кћери јасно сећао, али и то је сећање имало тамне стране; понекада му се, чак, чинило да му је у свести остала слика тинејџерке.
Но, проблем беше умањен чињеницом да је његов живот у току протекле три године био прилично буран, посебно откада је откривена звезда-сусед. Боравио је на чак седам разних Насеобина.
Све те Насеобине биле су настањене људима његове боје коже, који су боље или слабије говорили његов језик и више или мање потицали из истог културног миљеа. (То је била предност Земљине разноликости: Земља је могла пронаћи агента који би се као лик, и као карактер, савршено уклапао у популацију било које Насеобине.)
Ипак, постојала су ограничења у погледу тога колико се могао стопити са неком Насеобином. Колико год да се визуелно уклапао у одређену средину, његов нагласак би се увек помало разликовао, или би му покрети били трапави услед ненавикнутости на различиту силу теже, тако да никако није успевао да грациозно лебди при ниској гравитацији. Увек би се одавао, на бар десет разних начина, и људи би се од њега увек незнатно повлачили, без обзира на обавезни карантин и систематске прегледе којима би био подвргнут још пре уласка у било коју Насеобину.
На свакој појединој Насеобини задржавао би се од неколико дана до неколико недеља. Никада му нису давали задатак који би од њега захтевао да се настани на дуже време и заснује породицу, као што је то био случај са његовом мисијом на Ротору. Али Ротор је поседовао хиперпогон и Земља је тада тражила веома добро чуване податке. А њега су у то доба слали на поверљиве задатке.
Прошла су три месеца од како се вратио са последње мисије. Ништа се није причало о неком новом задатку за њега, а ни он баш није био оран за нешто такво. Већ га беше уморило непрестано истраживање; уморило га је прилагођавање и неспособност потпуног уклапања; уморило га је претварање да је туриста.
Управо се са своје Насеобине вратио и Гаранд Вајлер, његов стари пријатељ и колега. Посматрао га је уморним очима. Тамна кожа његове лепо извајане руке одблеснула је у полумраку, у тренутку када је шаку подигао ка лицу, а онда је опет спустио на доручје наслоњаче.