Фишер се слабашно насмеши. Познавао је тај гест — и сам је прошао кроз то. Свака Насеобина имала је свој карактеристични мирис, што је зависило од врсте биља које је на њој успевало, од зачина који су се махом користили, од саме природе машинерија које су се користиле и хемијских средстава која су била употребљавана. Човек би се на то привикао, али, по повратку на Земљу, страни мирис постао би врло упадљив. Иако би се придошлица окупао и добро опрао одећу, тако да други не би ништа приметили, мирис је остајао — доступан само његовом чулу — још неко време.
„Добро дошао”, рече Фишер. „Како је било овог пута?”
„Грозно, као и увек. Стари Танајама је у праву. Оно чега се Насеобине највише плаше и оно што највише мрзе јесте разноврсност. Не желе разлике у изгледу, укусима, начинима животу. Одабирају се међусобно по сличностима и презиру све другачије.”
„У праву си. Јесте грозно.”
„То је, чак, сувише благ израз”, одврати Вајлер. „Грозно. Ох, испустио сам виљушку, грозно. Ух, испаде ми сочиво, грозно. Чуј, овде говоримо о човечанству. Говоримо о дуготрајној борби коју води Земља, борби да се пронађе начин да живимо заједно, све културе, све различитости. Ни сада није савршено, али ако упоредиш то са стањем ствари од пре само једног века, живимо у рају. А када добијемо прилику да се отиснемо у свемир, бацимо све то у канту за ђубре и вратимо се у средњи век. А ти кажеш, 'грозно'. Каква ти је то реакција на нешто што је у бити трагедија?”
„Слажем се”, прихвати Фишер, „али, осим уколико ми не кажеш како бих практично могао помоћи да се ствари промене, какве везе има како их квалификујем? Био си на Акруми, зар не?”
„Да”, рече Вајлер.
„Знају ли и они за откриће звезде-суседа?”
„Наравно. Колико ми је познато, вести о томе до сада су допрле до свих Насеобина.”
„Јесу ли показали заинтересованост?”
„Ни најмање. А и зашто би? Имају на располагању хиљаде година. Много пре него што се звезда-сусед приближи и постане опасна, што, опет, није сасвим сигурно, они ће отпрашити. Сви они могу да отпраше. Задивљени су, заправо, оним што је Ротор учинио и само чекају прилику да учине исто.” Вајлер се мрштио, глас му је био пун горчине.
„Они ће сви отићи”, настави он, „а ми ћемо се заглибити овде. Како да изградимо довољно Насеобина за осам милијарди љуских душа и све их пошаљемо у свемир?”
„Звучиш баш као Танајама. Какво добро од тога ако појуримо за Ротором и казнимо их, или уништимо? И даље бисмо били овде, заглибљени. Ако би Насеобине остале са нама у 'невољи', и заједно се са нама суочиле са звездом-суседом, мислиш да би нам тако било боље?”
„Сувише си равнодушан према томе, Крајле. Танајама је, можда, преврућ, али држим му страну. Довољно је загрејан да растури Галаксију, ако је неопходно, само да овлада хиперпогоном. Он жели да пронађемо Ротор и избришемо их са списка, али чак и ако то не донесе опште добро, тај хиперпогон ће нам бити потребан уколико желимо да евакуишемо што је могуће већи број људи са Земље — под претпоставком да се покаже да путања звезде-суседа то захтева. Значи, то што Танајама чини јесте исправно, иако су његови лични мотиви погрешни.”
„Претпоставимо да смо овладали хиперпогоном и да, у догледно време, установимо да можемо да успешно пошаљемо тек милијарду људи. Која ће то милијарда бити? И шта ће бити ако они који управљају евакуацијом почну да спасавају само припаднике своје расе?”
Вајлер забрунда. „Не могу да поднесем такву помисао.”
„Ни ја”, сложи се Фишер. „Онда, можемо бити задовољни што ћемо до времена када почну прве претприпреме, и ти и ја бити одавно упокојени.”
„Ако дође до тога” рече тихо Вајлер. „Но, прве претприпреме можда су већ у току. Подозревам да већ поседујемо хиперпогон, или да смо, у најмању руку, на прагу решења.”
Фишеров израз беше сада пун оштрог цинизма. „Шта те наводи на такву помисао? Снови? Интуиција?”
„Не, већ познајем једну жену чија сестра зна неког из Старчевог тима. Је ли ти то довољно?”
„Наравно да није! Мораћеш да ми пружиш више од тога.”
„Нисам у могућности. Чуј, Крајле, пријатељ сам ти. Знаш и то да сам ти ја помогао да повратиш пољуљано поверење у Уреду.”
Крајл кратко климну главом. „Знам и захвалан сам ти због тога. Повремено сам покушавао да ти се одужим на једнак начин.”
„Тако је и ја то ценим. Оно што сада хоћу да учиним јесте да ти пружим одређене информације које би требало да су поверљиве и за које сматрам да ћеш их сматрати употребљивим и важним. Јеси ли спреман да чујеш?”
„Увек сам спреман.”
„Наравно, знаш на чему тренутно радимо.”