„Да”, одврати Фишер. Било је то једно од оних непотребних, реторичких питања која су захтевала управо такав одговор.
Већ пет година агенти Уреда (а у последње три године, и Фишер, међу њима) чешљали су по информацијској канти за отпатке Насеобина. И скупљали те отпатке.
Свака Насеобина радила је на хиперпогону, баш као и Земља, и то још од тенутка када је процурила вест да га Ротор поседује, а нарочито од кад су се сви уверили да га је на прави начин и искористио, односно, од када је напустио Сунчев систем.
Вероватно су све Насеобине, а у најгорем случају већина, на неки начин ушле у траг ономе што је Ротор учинио. Према Уговору о отвореној науци, ти трагови су морали бити стављени на сто и доведени у везу са налазима других, што би затворило слагалицу на столу и што би, вероватно, значило хиперпогон за све. Но, то је, у овом случају, било сувише тражити. Није се знало какве би споредне добити могле проистећи из открића нове технике, а ниједна Насеобина не би се радо лишила шансе да баш она буде та која ће прва решити загонетку и на тај начин стећи значајно преимућство у односу на остале. И тако, свака је понаособ љубоморно скривала и оно мало чиме је располагала, ако је то уопште било вредно помена, а ниједна није имала довољно кључева за решење.
И Земља је, са своје стране, кроз свој предузимљиви Истражни Биро, малте не јавно, уходила све Насеобине. Земља је пецала, и Фишер је, сасвим прикладно, словио као пецарош.
„Саставили смо све чиме располажемо и чини ми се да је то довољно”, рече Вајлер лагано. „Имаћемо убрзо могућност путовања на хиперпогон. И мислим да ћемо се упутити према звезди-суседу. Зар не би и ти желео да пођеш на тај пут, кад год да до њега дође?”
„Зашто бих ја то волео, Гаранде? Ако уопште до тога дође.”
„Прилично сам сигуран да ће доћи до тога. Не могу ти рећи одакле знам, али можеш ме држати за реч. И наравно да ћеш хтети да пођеш. Можда ћеш моћи да поново видиш своју жену. А ако не њу — онда своје дете.”
Фишер се нервозно промешкољи. Чинило му се сада да је дане проводио трудећи се да не мисли на те очи. Марлени је сада око шест година, девојчица вероватно говори полако, али одрешито — исто као Роузен. И види људе изнутра, као Руозен.
„Говориш бесмислице, Гаранде. Чак и да дође до таквог путовања, зашто би ме пустили да се укрцам? Послали би стручњаке. Осим тога, ако постоји особа коју би старац желео да види што даље од лансирне рампе, то сам онда ја. Можда ме и јесте пустио да даље радим, односно, вратио ме на посао, али знаш како он гледа на неуспехе. А сигурно је да на Ротору нисам успео.”
„Али то и јесте крунска ствар! То је оно што тебе чини стручњаком. Ако му је Ротор на уму, како може да пренебрегне чињеницу да у својим редовима има човека који је тамо живео четири године? Ко би боље био у стању да разуме тај народ и ко би се боље стопио са њима? Или, с њима преговарао? Замоли га за пријем. У разговору с њим му предочи ту чињеницу, али немој помињати хиперпогон, јер ти за то, тобоже, још не знаш. Разговарајте о могућностима употребе онога што је освојено. И не увлачи мене у причу по било ком питању. Ни ја не бих смео знати.”
Фишерово замишљено чело се зборало. Да ли је то збиља могуће? Није се усуђивао ни да се понада.
30
Следећег дана Фишер се још колебао да ли да затражи да га Танајама прими. Но, није стигао да сам донесе одлуку. Био је на то приморан.
Ретко се, обичном агенту, дешава да га Управник позове на разговор. Ствари се готово увек дају решити преко потчињених. А ако га збиља лично Управник позове, онда је то најчешће врло лоша вест. Стога се Фишер смркнуто и резигнирано припремио да буде ражалован и упућен за, рецимо, инспектора у фабрике оплођивача.
Танајама подиже поглед. У последње три године, од открића звезде-суседа, Фишер га је врло ретко и накратко виђао, али старац се није мењао. Већ је, додуше, веома дуго био ситан и погурен, тако да се више нису очекивале никакве физичке промене на њему. Но, очи му и даље бејаху продорне, а презирни осмејак му је још играо на уснама. Можда је чак и носио исту одећу као пре три године, Фишер није био сигуран.
Али иако је и храпав глас остао исти, тон је постао изненађујући. Како изгледа, упркос томе што су изгледи за то били сасвим безначајни, старац га је позвао да га похвали.
Танајама му се обрати својом чудном, премда не сасвим непријатном варијантом неправилног планетног енглеског: „Фишеру, добро си радио. И желим да то чујеш од мене лично.”
Фишер, који беше на ногама (јер му није било понуђено да седне) успе некако да пригуши грч изненађења.
Управник настави: „Не можемо, додуше, приредити јавну прославу, ласерску параду или холографску процесију. Није то у природи ствари, али, ево, ја ти то лично кажем.”