„Сасвим довољно, Управниче. Хвала вам”, рече Фишер.
Танајамине очи сузише се на уске прорезе којима је фиксирао Фишера. Напокон, он упита: „Је ли то све што имаш да кажеш? Немаш никаквих питања?”
„Претпостављам, Управниче, да ћете ми рећи онолико колико треба да знам.”
„Агент си, способан си човек. Шта си сам закључио?”
„Ништа, Управниче. Никада се не трудим да закључујем више од онога што морам.”
Танајама једва приметно климну главом. „Одговарајући одговор, збиља, али ја сада тражим неодговарајуће. Шта си закључио?”
„Чини ми се да сте задовољни мноме, Управниче, а биће да је то стога што сам вам пружио одређене информације које су се показале корисним.”
„Какве информације?”
„Корисне, а мислим да вам тренутно ништа није корисније од информација које вам могу учинити доступним хиперпогон.”
Танајамина уста као да испустише једно безгласно 'ааах'. „И, даље,” питао је. „Ако претпоставимо да имамо хиперпогон, шта даље?”
„Путовање до звезде-суседа. Потрага за Ротором.”
„Тек то? Ништа више од тога? Не можеш да видиш даље од тога?”
И, тог тренутка, Фишер одлучи да би било сулудо да не окуша срећу коцкајући се. Није му могла бити пружена боља прилика. „Па, можда још нешто: да, када први земаљски брод крене ван Сунчевог система, уз хиперпогон, ја будем на њему.”
Није ни изговорио до краја, а већ му је било јасно да је изгубио — или, у најмању руку, да није добио. Танајама се сав смрачи и оштро, заповеднички одреза: „Седи!”
Фишер је могао да чује лагани шуштај столице која је, на Танајамине речи, доклизала до њега. Примитивни, компјутеризовани мотор намештаја успевао је да разуме овакве једноставне наредбе.
Фишер седе, не окрећући се да провери да ли се столица збиља налази ту, иза њега. Учинити супротно значило би увредити Танајаму, а сада за тако нешто није био тренутак.
„Зашто желиш да будеш на том броду?” упита Управник.
Фишер, уз напор, одговори мирним гласом: „Управниче, жена ми је на Ротору.”
„Жена коју си оставио пре пет година. Мислиш ли да ће вриштати од среће ако те поново види?”
„Имам и дете, Управниче.”
„Било јој је тек годину дана када си отишао. Мислиш ли да она зна да има оца? И да ју је брига за то?”
Фишер ништа не одговори. Управо је о томе размишљао, данима, месецима…
Танајама сачека мало, па настави: „Али неће бити путовања на звезду-суседа. Неће бити ни брода на који би се ти укрцао.”
Фишер је поново морао да потисне грч изненађења. „Опростите ми, Управниче. Требало је да разаберем смисао ваших речи. Рекли сте, 'под претпоставком да смо овладали хиперпогоном'. Нисте рекли да смо уистину овладали.”
„Други пут пази. И сваки следећи пут. Без обзира на то, ми јесмо овладали хиперпогоном. Сада можемо да се крећемо свемиром, баш као и Ротор. Односно, моћи ћемо, чим изградимо возило и чим се уверимо да му је конструкција ваљана, односно да су сви системи оперативни, што може да нам узме још годину-две. Али шта онда? Ти озбиљно предлажеш да се пође на звезду-суседа?”
„То је, сигурно, једна од могућности”, одговори опрезно Фишер.
„Бескорисна. Размисли мало, човече. Звезда-сусед удаљена је преко две светлосне године. Ма колико вешто будемо овладали хиперпогоном, биће нам потребно више од две године да стигнемо тамо. Наши теоретичари сада ми кажу да, иако ће хиперпогон омогућити да се брод током кратких раздобља креће брже од светлости — што брже, то краће — крајњи исход ће увек бити да он не може ни до једне тачке у свемиру стићи брже од зрака светлости који се отиснуо са истог полазишта у исто време.”
„Али ако је тако…”
„Ако је тако, ти би био принуђен да боравиш, са неколицином чланова посаде, у скученом простору, преко две године. Мислиш ли да би то могао поднети? Одлично знаш да мали бродови никада не предузимају дуга путовања. Оно што је нама потребно јесте Насеобина, довољно велико устројство које би пружило прикладну животну средину — као Ротор. Колико би нам за то било потребно времена?”
„Не бих знао рећи, Управниче.”
„Можда десет година, ако све иде по плану, то јест, ако не буде препрека и несрећних околности. Присети се, ниједну нову Насеобину нисмо изградили има већ читав век. Све скорашње Насеобине подигле су друге Насеобине. Ако ми, сада, одједном, почнемо са изградњом, привући ћемо пажњу других, а то се мора избећи. А чак и ако се таква Насеобина може изградити, снабдети хиперпогоном и послати према звезди-суседу, до које ће летети две године, шта ћемо с њом када једном тамо стигне? Као Насеобину, биће је сасвим лако уништити уколико Ротор до тада буде имао ратне бродове, а сигурно ће их имати. Ротор ће увек имати предност, ма каква ратна флотила да пође на пут са нашом Насеобином. На крају крајева, они су тамо већ три године и имаће их, можда, још дванаестак на располагању пре но што ми доспемо до њих. Растуриће нашу Насеобину пре но што трепнемо.”