„И да ме изоговарају због изгледа и избора костима, као и да прожваћу све што знају о мени.”
„Да, сигуран сам да ће бити тако. Но, и Марлена је позвана, што ће рећи да ћеш ти лично сазнати далеко више о свакоме од нас него ми о теби. Твој извор информација, наиме, неупоредиво је поузданији.”
„Је ли Марлена опет правила представу?” упита Инсиња забринуто.
„Мислиш, је ли ослушкивала говор мог тела? Јесте, мадам.”
„Рекла сам јој да то не ради.”
„Мислим да она не може другачије.”
„У праву си. Не може. Али рекла сам јој да ти ништа не говори. Схватам да ти је све лепо испричала.”
„Ох, наравно. Ја сам јој тако наложио. Заповедио јој, заправо, као сваки прави Заповедник.”
„Па, жао ми је. То не мора увек да буде пријатно.”
„Напротив. Мени је било. Евгенија, покушај да разумеш, молим те. Допада ми се твоја кћерка. Веома ми се допада. Силно је жалим због тога што води јадан живот, будући да премного зна, а никоме се не допада. То што се она у потпуности окренула ономе што ти називаш непожељним врлинама, у ствари је право мало чудо.”
„Упозоравам те. Смождиће те. А тек јој је петнаест.”
„Верујем да постоји природни закон”, настави Џенар, „који спречава мајке да се сете како су и саме једном имале петнаест година. Марлена је, тек узгред, поменула неког дечка. А ти знаш да неузвраћена љубав у петнаестој боли исто као и у двадесет петој, можда чак и више. Иако су твоје тинејџерске године, уколико у обзир узмемо твој изглед, можда биле и блиставе и сунчане, присети се, понекад, да се Марлена у том погледу налази у прилично лошем положају. Она зна да је непривлачна и зна да је паметна. Зна, исто тако, да би та памет морала више него надокнадити недостатак лепоте, али, такође је свесна да у пракси није тако, и, наравно, бесни у себи, иако јој је јасно да то ништа не помаже.”
„Па, Сивере”, рече Инсиња, покушавши да зазвучи ведро, „добар си ми ти психолог.”
„Уопште нисам. Сам сам прошао кроз то, па могу да разумем.”
„Ох…” Инсиња осети да је промашила.
„У реду је, Евгенија. Немам разлога да осећам сажаљење над самим собом, а нисам имао намеру ни да код тебе подстакнем наклоност према једној сиротој, убогој души — јер ја то нисам. Мени је четрдесет девет година, а не петнаест. Ја сам изишао на крај са собом. Да сам био згодан и тупав у тим годинама, или са двадесет једном, на пример, када сам то збиља желео, данас више не бих био згодан, али бих сигурно остао тупав. Што ће рећи, ако посматраш у перспективи, победио сам. Као што ће победити и Марлена, сигуран сам, ако се и пред њом буде отворила перспектива.”
„Шта хоћеш тиме да кажеш, Сивере?”
„Марлена ми каже да је разговарала с нашим старим пријатељем Питом и да га је намерно довела у ћорсокак, пруживши му прилику да се, уз помоћ тебе, ослободи ње.”
„Не слажем се са тим”, примети Инсиња. „Не мислим на то да се Пит изманипулише, јер он није човек којим се лако може манипулисати. Мислим на покушај да се то учини. Марлена полако почиње да мисли како је у стању да потпуно диригује, да вуче конце лутака. Бојим се да ће се тако увалити у приличне невоље.”
„Евгенија, не бих хтео да те плашим, али мислим да се Марлена управо сада налази у приличној невољи. У најмању руку, Пит се нада да је тако.”
„Чекај, Сивере, то је незамисливо. Пит можда јесте својеглав и арогантан, али нема ничег поквареног у њему. Неће се он обрушити на петнаестогодишњу девојчицу само зато што је она покушала да се игра с њим.”
Вечера беше завршена, али светла у Џенаровим елегантним приватним одајама беху и даље пригушена. Евгенија затрепта и намршти се када се Џенар нагну да активира заштитно поље.
„Тајне, тајне, а Сивере?” примети она уз извештачен осмех.
„Заправо да, Евгенија. Опет ћу мало изигравати психолога. Ти не познајеш Пита онако добро као ја. Такмичио сам се с њим и због тога и јесам овде. И мене је својевремено хтео да одстрани. У мом случају, прогон је довољан. Но, када је Марлена у питању, то ни издалека није довољно.”
Још један натегнут осмех. „О чему то причаш, Сивере?”
„Слушај ме пажљиво и схватићеш. Пит је сав у тајновитости. Има неодољиву аверзију према свакоме ко је упознат са оним што он смера. То, да изиграва предводника на непознатом путу, за којим иду блејаве овце које ништа не знају, то му даје осећај снаге.”
„Можда си у праву. Он је и Немезис дуго држао у тајности, а и од мене је захтевао то исто.”
„Има он много тајни, сигуран сам, много више него што знамо и ти и ја. Но, ту се сада јавља Марлена, којој су скривени људски мотиви и примисли јасни као дан. То се никоме не допада — а Питу понајмање. Зато је он и шаље овамо — и тебе, наравно, јер је не може послати саму.”