„Па, верујеш ли му?”
„Не знам. Невоља је што немамо никаквих путоказа. Међу болесницима је било и мушкараца и жена, углавном подједнако, а нема посебних ограничења у погледу животног доба, образовања, или физичких особености. Наравно, оболели од куге представљају врло мали постотак, па су статистике незадовољавајуће. Пит је решио да теорију о интелигенцији узмемо као почетну тачку, тако да у последњим годинама на Еритро није дошао нико ко није био — па, рецимо, ниже интелигенције. Не глуп, наравно, али, мање способан. Као ја. Ја сам идеалан пример имунитета на кугу — сасвим обичан мозак. Је л' тако?”
„Хајде, Сивере, ниси…”
„С друге стране”, настави Сивер, не чекајући противљења, „рекао бих да је Марленин мозак прилично неуобичајен.”
„Ох, да”, поче Евгенија. „Видим на шта циљаш.”
„Могуће је да је Пит открио Марленине способности и када је она затражила да пође на Еритро, он је то примио као на тањиру. Испунивши њену жељу, добија прилику да се отараси ума који је одмах препознао као опасан.”
„Очигледно, онда — да се нас две морамо вратити на Ротор.”
„Да, али сигуран сам да Пит има могућности да то спречава за још извесно време. Он сада може да тврди да су твоја истраживања од виталног значаја и да их мораш привести крају, без обзира на кугу. Ако покушаш да се позовеш на постојање болести, он ће те задржати због менталног испитивања. Ја ти стога предлажем да своја мерења завршиш што је пре могуће. Што се Марлене тиче, предузећемо све заштитне мере. Куга јесте уминула, а претпоставка да су неуобичајени умови рањивији остаје и даље само претпоставка. Не више од тога. Мислим да нема разлога да се бојимо. Можемо Марлену држати на сигурном и Питу се исплазити у лице. Видећеш.”
Инсиња је зурила у њега, не примећујући га, заправо. Стомак јој се био везао у чвор.
ХИПЕРСВЕМИР
32
Аделија је била пријатна Насеобина, много пријатнија него својевремено Ротор.
Крајл Фишер боравио је до сада, поред Ротора, на још шест разних Насеобина и све до једне бејаху пријатније од њега. (Фишер за тренутак прекиде ток мисли да би пребројао Насеобине — не шест, седам. Већ је почињао да заборавља. Можда је све ово било већ превише за њега.)
Колико год да их је свеукупно било, Аделија је била најлепша коју Крајл до сада беше видео. Не физички, заправо. Ротор је спадао у старије Насеобине; био је од оних које су, тако рећи, за собом још вукле старе традиције. Била је, тамо, присутна својеврсна општа 'ефикасност', као да свако тачно зна где му је место, да је њиме задовољан и да успешно и предано обавља свој посао.
Теса је, наравно, била одавде, са Аделије. Теса Анита Вендел. Фишер још није ништа форсирао, можда зато што га је уздрмала Танајамина опаска како је неодољив за жене. Колико год да је та примедба могла бити плод чистог хумора (или сарказма), приморавала га је, и против његове воље, да напредује лагано и систематично. Фијаско, који би могао уследити, поприлично би га срозао у очима оних који, колико год неискрено, ипак верују да он зна како треба са женама.
Прошле су две недеље откако је стигао на Аделију, пре но што је добио прилику да је први пут види. Одувек му је било чудно како је могуће да на било којој Насеобини никад није тешко да се уреди састанак са било ким. Упркос обимном искуству, никако није успео да се саживи са чињеницом да су Насеобине, заправо, просторно сасвим ограничене, да им је број житеља мали, да тамо свако познаје свакога у свом друштвеном кругу — баш свакога — као и готово свакога изван тог круга.
Учинила му се прилично импресивном, када је коначно добио прилику да је упозна. Танајамин опис, који је Тесу Вендел представио као средовечну распуштеницу — уз подсмешљиви трептај на његовим старачким уснама док је то изговарао, као да Фишеру намерно додељује, заправо, непријатан задатак — учинили су да је Фишер замишља као грубу особу, оштрих црта лица, можда нервозну, која се према мушкарцима понаша на два начина: цинично, или халапљиво.
Међутим, с извесне раздаљине, са које ју је први пут уочио, Теса уопште није изгледала тако. Била је готово исте висине као и он, тамнокоса, брижљиво зачешљана. Деловала је живахно и обилато се смешила — то је могао да примети. Њен одевни стил био је освежавајуће једноставан, као да намерно прогања све сувишне украсе из своје гардеробе. Била је витка, зачуђујуће младолика.
Фишер ухвати себе како нагађа зашто се два пута разводила. Био је спреман да закључи како мора да јој је доста мушкараца, радије тако него обратно, иако му је здрав разум шапутао да је жена, највероватније, напросто оба пута промашила.