„Ја?”
„Ти, ти, наравно. Па, јеси ли успео? Мислим, то је био једини разлог твог брака са том Роторијанком, научницом?” Сместила је главу међу шаке, док су јој лактови почивали на столу. Нагнула се ка њему.
Фишер заврте главом и опрезно рече: „Никада са својом женом нисам проговорио ни реч у вези с тим. Грешиш.”
Венделова као да пречу његов одговор. „А сада то исто хоћеш и од мене. Како планираш да то изведеш? Хоћеш ли да се ожениш мноме?”
„Да ли бих то добио ако бих се тобом оженио?”
„Не.”
„Онда брак не долази у обзир, зар не?”
„Штета”, рече Венделова, осмехујући се.
„Питаш ли ме све то зато што си стручњак за хиперсвемир?” упита Фишер.
„Где су ти то рекли да се тиме бавим? Доле на Земљи, пре но што си се упутио овамо?”
„Твоје име се помиње у аделијанском именику.”
„Ах, и ти си њушкао у вези са мном. Баш смо ти ми неки радознао пар. Приметио си, ваљда, да уз моје име стоји 'теоријски физичар'?”
„Објављени су ти и неки радови, а будући да само неколико њих у наслову нема придев 'хиперсвемирски', онда је ствар прилично јасна.”
„Да, али, ја јесам теоријски физичар, и проблему хиперсвемира прилазим са теоријске стране. Никада нисам покушала са практичним експериментима.”
„Али Ротор јесте. Је ли ти то сметало? — питам се. На крају, то значи да те је неко на Ротору предухитрио.”
„Зашто би ми то сметало? Теорија јесте занимљива, али не и примена. Да си читао моје радове даље од наслова, приметио би да сам, прилично јасно, рекла да хиперпогон није вредан труда.”
„Роторијанци су успели да упуте сонду далеко у свемир са задатком да испитује звезде.”
„Говориш о Даљинској сонди. То је омогућило да Ротор изврши мерења паралаксе код једног броја сразмерно удаљенијих звезда, но је ли трошак у који су улетели био вредан тога? Колико је одмакла та Даљинска сонда? Тек неколико светлосних месеци. То није баш нарочито далеко. У поређењу са размерама Галаксије, раздаљина између Земље и најудаљеније тачке до које је сонда стигла представља тек тачкицу.”
„Учинили су они више од тога”, упаде Фишер. „Не само да су послали Даљинску сонду, већ је читава Насеобина отишла.”
„Сасвим тачно. То је било двадесет друге, што значи да су одсутни већ шест година. Сви знамо да су отишли.”
„Зар то није довољно?”
„Наравно да није. Где су отишли? Јесу ли још живи? Могу ли, после свега, још бити живи? Људска бића никада нису била изолована на једној јединој Насеобини. Земља је увек била у близини, као, уосталом, и остале Насеобине. Може ли неколико десетина хиљада људи да опстане, на малој Насеобини, самој у свемиру? Немамо представу о томе да ли је тако нешто психолошки подношљиво. Ја мислим да није.”
„Претпостављам да им је намера била да пронађу погодан свет на коме би се настанили. Нису ни имали намеру да остану на Насеобини.”
„Хајде, који ће то они свет пронаћи? Нема их већ шест година, а постоје тек две звезде до којих су, уз помоћ хиперпогона, до сада могли стићи. Једна је Алфа Кентаура, то јест, њен систем од три звезде, удаљен четири зарез три светлосне године. Једна од три звезде је црвени патуљак. Даље, ту је још Барнардова звезда, усамљени црвени патуљак, пет зарез девет светлосних година удаљена. Укупно четири звезде: једна налик на сунце, друга готово налик, и два црвена патуљка. Прве две су прилично блиски чланови бинарног система и стога тешко да поседују планету сличну Земљи, која би се налазила на стабилној орбити. Где даље да иду? Крајле, жао ми је, али они су осуђени на пропаст. Знам да су ти тамо остали жена и дете, али неће успети.”
Фишер није одговарао. Знао је нешто што она није: знао је за звезду-суседа. Али и она је била црвени патуљак.
„И ти мислиш да је међузвездани лет немогућ?” упита он.
„Практично да, уколико је хиперпогон једино чиме располажемо.”
„Звучиш, Теса, као да то није једино чиме располажемо.”
„Могуће је да јесте једино. Не тако давно, и хиперпогон нам је био незамислив, а камоли да размишљамо у још ширим димензијама. Али и даље можемо да маштамо о хиперсвемирском лету и правим надсветлосним брзинама. Ако бисмо се могли кретати онолико брзо колико то желимо, и да стигнемо докле хоћемо, цела Галаксија, можда и читав свемир, постали би један велики сунчев систем. Могли бисмо имати све.”
„Лепо маштање, али је ли то могуће?”
„Имали смо већ три међунасеобинске конференције посвећене тој ствари, од тренутка када је Ротор отишао.”
„Само међунасеобинске? Земља није учествовала?”
„Имала је статус посматрача, али, тренутно, Земља не представља рај за физичаре.”