Марлена је размишљала о томе без икаквих знакова емоција.
„Зар не видиш, дете моје?” упита Инсиња. „Начелник нема намеру да те убије. Не оптужујемо га за то. Али жели да твој ум избаци из игре. Он му ствара неугодности. Ти лако можеш да откријеш његове мисли, за које он жели да остану скривене, и он хоће да се тога отресе. Он је човек тајни.”
„Ако Начелник Пит жели да ми учини нешто нажао”, рече Марлена споро, „зашто онда хоћете да ме пошаљете натраг, к њему?”
Џенар зачуђено подиже обрве. „Па, објаснили смо ти. Овде си у опасности.”
„И тамо бих била, с њим. Шта би био његов следећи потез — ако збиља жели да ме уништи? Ако мисли да ћу овде бити уништена, онда ће заборавити на мене. Оставиће ме на миру, зар не? Бар док боравим овде.”
„Али куга, Марлена. Куга.” Инсиња испружи руку ка својој кћери.
Марлена успе да избегне загрљај. „Не брине ме куга.”
„Али објаснили смо ти…”
„Нема то везе. Овде нисам у опасности. Нимало. Познајем свој ум. Живим са њим читав свој живот. Разумем свој ум и он није у опасности.”
„Буди разумна, Марлена”, рече Џенар. „Колико год осећаш да ти је ум стабилан, он је подложан болести и растројству. Могла би добити менингитис, епилептичне симптоме, тумор на мозгу, или, можда, чак и помрачење ума. Можеш ли да занемариш све то због своје пуке уверености да се то теби неће догодити?”
„Не говорим ни о једној од тих ствари. Говорим о куги. То се мени неће догодити.”
„Не можеш бити тако сигурна, драга. Ми ни не знамо шта куга, заправо, представља.”
„Шта год била, мене неће закачити.”
„Откуд знаш, Марлена?” упита Џенар.
„Једноставно, знам.”
Инсиња осети како је стрпљење напушта и обема рукама ухвати своју кћер за надлактице. „Марлена, мораш учинити онако како ти кажемо.”
„Не, мајко. Ти не разумеш. На Ротору сам осећала како ме све у мени вуче ка Еритру. Сада, када сам ту, још ме снажније вуче. Желим да останем овде. На сигурном сам. Не желим да се враћам на Ротор; тамо сам мање сигурна.”
Џенар подиже руку, предупредивши, шта год то било, оно што је Инсиња заустила да каже. „Марлена, предлажем ти компромис. Твоја мајка је овде послом, да би обавила одређена астрономска мерења. То ће јој одузети извесно време. Обећај ми да ћеш, током тог периода, остати у Куполи и предузети све мере за које сматрам да имају смисла и подвргавати се редовним тестирањима. Ако у твом мозгу не откријемо никакве необичности, можеш сачекати, овде у Куполи, док твоја мајка не обави оно што мора, и онда ћемо поново размотрити целу ствар. У реду?”
Марлена погну главу, размишљајући. „У реду”, рече напослетку. „Али, мајко, немој ни покушавати да се претвараш да си готова с послом ако то збиља ниси. И немој смандрљавати ту ствар, већ ради темељно. Увек ћу моћи да сазнам.”
Инсиња се намршти. „Марлена, нећу се играти телескопима. И немој мислити да бих намерно офрље радила озбиљне ствари — чак ни ради твоје безбедности.”
„Извини, мајко”, рече Марлена. „Знам да мислиш да сам понекад несносна.”
Инсиња дубоко и тешко уздахну. „Не поричем то, уопште, али, несносна или не, моја си кћерка. Волим те, и желим ти све најбоље. Лажем ли те кад то кажем, а?”
„Не лажеш, мајко, али, веруј ми када ти кажем да сам безбедна. Откада сам овде, савршено сам срећна. Никада нисам била срећна на Ротору.”
„А зашто си сада срећна?” упита Џенар.
„Не знам, чика Сивере. Али срећа је сасвим довољна, чак и кад не знаш одакле потиче, зар не?”
36
„Изгледаш изнурено, Евгенија”, упита Џенар.
„Не физички, Сивере. Већ ми је мука од рачунања, два месеца. Уопште не разумем како је старим астрономима било могуће да учине оно што су учинили са оним својим примитивним компјутерима. А кад само помислим да је Кеплер дошао до закона кретања планета користећи ништа друго до логаритме — и могао је бити срећан што су логаритми управо пронађени.”
„Извини на лаичком суду, али мислим да у данашње време астрономи једноставно издају нарађења својим инструментима, оду да спавају и после неколико часова, када се пробуде, открију да је све лепо одштампано и да их чека на столу.”
„Ух, волела бих да је тако. Али овај посао је сасвим другачије природе. Знаш ли колико сам прецизно морала да израчунавам стварну брзину Немезисиног и Сунчевог релативног кретања, да бих могла знати тачно где ће се и када сусрести? Знаш ли колицка је грешчица довољна да учини да помислиш како Немезис уопште не може нашкодити Земљи — док, међутим, предстоји директан судар? Или, обрнуто?