„Не знам, Евгенија, могу ли ти одговорити на то питање. Али ако је њена израженија перцепција последица куге, у том случају уопште не видим на који начин куга уздрмава њену менталну равнотежу. А могу ти рећи и ово — нико од људи који су били оболели од куге није испољавао овакве 'симптоме' какве испољава Марлена.”
Инсиња уздахну. „Хвала ти, звучиш утешно. А хвала ти и што си тако пажљив и нежан са Марленом.”
Преко Џенарових усана прелете брз, искривљен осмех. „То је бар лако. Врло се добро слажемо.”
„Када ти то кажеш, то звучи као најнормалнија ствар. А она уопште није девојка која изазива симпатије. Знам то, чак иако сам јој мајка.”
„Мени је драга. Увек сам код жена предност давао интелекту над лепотом — осим уколико би се те две ствари срећно поклопиле, као у твом случају, Евгенија…”
„Пре двадесет година, можда”, оте се Инсињи још један уздах.
„Моје очи су остариле исто колико и твој лик, Евгенија. Оне не виде промене. Но, мени збиља не значи ништа то што Марлена није лепа. Она је застрашујуће интелигентна, чак и ако занемариш њене посебне могућности.”
„То је то. То ме теши и у оним тренуцима када бих је, најрадије, пребацила преко колена и истукла.”
„Што се тога тиче, бојим се да ће твоја жеља да је истучеш бити све израженија.”
Инсиња оштро упита: „Шта је сад наумила?”
„Врло ми је јасно ставила до знања да јој то што борави под Куполом није довољно. Она жели напоље, на земљу, на свет, и то чим ти будеш готова са својим радом. Инсистира на томе.”
Евгенија се упиљи у њега, престрављена.
БРЖЕ ОД СВЕТЛОСТИ
37
Три године проведене на Земљи учиниле су да Теса Вендел добије изглед даме у годинама. Њен тен беше мало огрубео, а и набацила је неки килограм више. Око очију јој је сада била читава мрежица ситних бора. Груди јој више нису стајале тако чврсто као раније, а и струк јој се повећао.
Крајл Фишер је био свестан да је Теса већ у својим позним четрдесетим годинама и да је од њега старија пет година. Но, ипак, нико јој не би дао више година но што је збиља имала. И даље је имала фигуру 'жене у најбољим годинама' (чуо је једном да ју је неко описао на тај начин), али више никако није могла проћи као жена која се тек приближава четрдесетој, као што је то био случај када су се упознали на Аделији.
Теса је тога била сасвим свесна; штавише, пре недељу дана му је, пуна горчине, баш говорила о томе.
„То је због тебе, Крајле”, рекла је, једне ноћи док су лежали заједно у кревету (то су били тренуци када је била најсвеснија свог старења). „То је твоја грешка. Продао си ме Земљи. 'Предивна је', рекао си. 'Огромна. Разнолика. Увек се нешто дешава. Непоновљива.'„
„Па зар није?” упита он, знајући шта јој, заправо, смета; желео је, међутим, да је пусти да се испразни.
„Не, бар што се гравитације тиче. Широм ове надуване, немогуће планете, гравитација је увек иста. Горе, у ваздуху, доле, у руднику, ту, тамо, свуда — једна једина, јединствена гравитација. Има све да вас поубија, из чисте досаде.”
„Не знамо за боље, Теса.”
„Ти знаш за боље. Ишао си по Насеобинама. Тамо можеш да пронађеш степен гравитације који ти одговара. Можеш да радиш гимнастику при ниској гравитацији. Можеш, повремено, да олакшаш својим мишићима. Како можете да живите без тога?”
„Ми, овде на Земљи, такође радимо гимнастику.”
„Ох — немој, молим те. Радите то с тим непрестаним, вечним, гравитационим притиском на ваша тела. Све време се, заправо, борите против тога, уместо да се играте мишићима. Не можете да лебдите, да летите, да понирете. Не можете да клизите из једног гравитационог поља у друго. Овде, гравитационо дејство непрекидно те сабија надоле, тако да се брзо погуриш, избораш и остариш. Погледај ме само! Гледај!”
„Гледам те што више могу”, рече Крајл свечано.
„Онда ме не гледај. Ако ме погледаш, одбацићеш ме. А ја ћу се, веруј ми, вратити на Аделију.”
„Не, нећеш. Шта ћеш тамо, кад ти једном досади да радиш нискогравитациону гимнастику? Твој истраживачки рад, твоје лабораторије, твој тим — све је то овде.”
„Почећу испочетка, с новим људима.”
„Али хоће ли те Аделија подржати, онако како си се овде већ на то навикла? Наравно да неће. Не можеш а да не признаш да те Земља не спутава, већ да добијаш све што зажелиш. Зар нисам у праву?”
„Зар ниси у праву? Лажљивче! Ниси ми онда рекао да Земља има хиперпогон. Ниси ми рекао ни то да је овде откривена звезда-сусед. У ствари, пустио си да живим у уверењу о несврсисходности Даљинске сонде, не поменувши при том да је она открила било шта више од неколико паралакси. Седео си наспрам мене и смејао ми се све време, потпуно бездушно.”