„Био бих ти рекао, Теса, али шта да си у том случају одлучила да не пођеш на Земљу? Није то била само моја тајна, да бих ти је поверио.”
„Али пошто сам, напокон, дошла овамо?”
„Чим си кренула на посао, збиља кренула, рекао сам ти.”
„Они су ми рекли, и осећала сам се као идиот. Могао си ми бар нешто наговестити, тек да се не осећам тако будаласто. Требало је да те убијем, али шта бих онда без тебе? То си знао и онда, док си ме тако безосећајно заводио да пођем с тобом на Земљу.”
Била је то игра на којој је она инсистирала и Фишер је добро знао своју улогу.
„Заводио те? Ти си наваљивала. Ниси то хтела ни на који други начин.”
„Лажљивче! Набацивао си се. На крају је то испало силовање, са предумишљајем. И опет ћеш то учинити. Видим то у тим твојим одвратним, пожудним очима.”
Месецима су већ играли ову игру и Фишер је добро знао да то увек дође као последица неког успеха у њеном послу. Стога упита: „Има ли неког напретка?”
„Напретка? Па, можда би се и тако могло рећи.” Глас јој постаде дахтав. „Заказала сам за сутра демонстрацију, због оног твог прачовека, Танајаме. Тип немилосрдно наваљује?”
„Да. Прилично је немилосрдан.”
„Глупав тип. Готово да помислиш да, чак и ако друштво не упражњава науку, он и његови људи знају нешто о њој, о томе како она дејствује. Суну ти гомилу пара ујутро и већ увече очекују да виде шта си урадила. Не дају ти чак ни да радиш преко ноћи, па да лепо дођу наредног јутра. Знаш ли шта ми је рекао последњи пут када смо разговарали, када сам му напоменула да бих волела да му нешто покажем?”
„Не, ништа ми ниси казала. Шта ти је рекао?”
„Човек би очекивао да ми је рекао: 'Зачуђујуће је и задивљујуће да сте за само три године измислили нешто толико узбудљиво и ново. Мораћемо вам одати велика јавна признања, а захвалност коју осећамо превелика је да би се речима могла изразити'. Свако нормалан би рекао тако нешто.”
„Ни за милион година не бих помислио да би Танајама био у стању да изрекне тако нешто. Шта ти је стварно, казао?”
„Рекао је: 'Напокон имате нешто, после три године. Надао сам се да ће бити тако. Колико још мислите да ми је остало живота? Сматрате ли да сам вас подржавао, плаћао и издржавао војску ваших асистената и сарадника да бих на крају умро не доживевши да видим шта сте учинили?' То је рекао, и, умрла бих од среће када бих могла да одгодим демонстрацију док он не умре, из чистог задовољства, али посао ипак долази на прво место.”
„Имаш ли, одиста, нешто што ће га задовољити?”
„Имам лет бржи од светлости. Прави, а не ону глупост од хиперпогона. Имам нешто што ће нам отворити врата свемира.”
38
Поприште на коме је радио исраживачки тим Тесе Вендел, у намери да из темеља уздрма Васељену, било је припремљено и постављено за рад још пре но што је она заврбована и пре но што је дошла на Земљу. Налазило се усред једног кршевитог планинског предела, потпуно изван подручја која су врвела многољудном популацијом Земље. Био је ту подигнут читав један истраживачки град.
И Танајама беше сада тамо, заваљен у своја покретна колица. Само су још његове очи, под густим стрехама обрва, изгледале живе — и даље продорне и проницљиве.
Нипошто није представљао највишу личност у влади Земље, па чак није био ни највиша фигура међу присутнима, али је зато још био, баш као и на почетку, главна сила иза пројекта, којој се нико није супротстављао.
Изгледа да од њега није страховала једино Теса Вендел.
Глас му је постао храпави шапат: „Шта ћу угледати, докторко? Брод?”
Брода, разуме се, није било на видику.
„Не, не брод, Управниче”, одговори Венделова. „До бродова је још далеко. Посреди је само демонстрација, али вредна је пажње. Видећете прво јавно приказивање стварног лета бржег од светлости, нечега далеко изнад пуког хиперпогона.”
„Како ћу то видети?”
„Колико сам ја схватила, Управниче, требало је да вас стручно припреме да бисте успешно пратили демонстрацију.”
Танајама се закашља као да ће се распасти и застаде да удахне ваздух. „Покушали су да ми кажу”, рече он, „али ја желим да то чујем од вас.” Његове зле очи су је фиксирале. „Ви сте главни”, додаде он. „То је ваш пројекат. Објасните.”
„Не могу вам објаснити теорију. То би вам одузело много времена и заморило би вас, Управниче.”
„Нећу теорију. Шта ћу видети?”
„Оно што ћете видети јесу две стаклене коцке од једног кубног метра. У обема је само вакуум.”
„Зашто вакуум?”
„Зато, Управниче, што надсветлосни лет може да се оствари једино у вакууму. У супротном, објекат који треба да се креће брже од светлости повлачи са собом материју, увећава се утрошак енергије и умањује се могућност контролисања. И циљ мора бити у вакууму, или би исход могао бити катастрофалан зато што…”