„Није битно. Ако тај ваш надсветлосни лет мора да почне и сврши се у вакууму, какве онда користи од њега?”
„Потребно је отиснути се у свемир нормалном брзином и онда прећи у надсветлосни лет и остати у њему. Када се стигне близу циља, враћамо се на нормалне брзине и лет приводимо крају.”
„То одузима време.”
„Чак ни надсветлосни лет не може да буде тренутан, али ако раздаљину између Сунчевог система и неке звезде удаљене четрдесет светлосних година можете да превалите за четрдесет дана, а не четрдесет година, онда је крајње незахвално гунђати због утрошка времена.”
„У реду, онда. Имате те две стаклене коцке. Шта с њима?”
„Оне су само холографске пројекције. У ствари, налазе се на раздаљини од три хиљаде километара, кроз тело Земље, и смештене су у планинским масивима. Када би светлост путовала од једне до друге кроз чисти вакуум, био би јој потребан чак хиљадити део секунде — једна милисекунда — да пређе ту раздаљину. Но, нећемо, разуме се, користити светлост. Снажно магнетно поље држи усред леве коцке једну малу куглу, која, заправо, представља мајушни хиператомски мотор. Видите ли га, Управниче?”
„Да, видим нешто тамо”, одговори Танајама. „То је све што имате?”
„Ако посматрате пажљиво, видећете да ће објекат нестати. Одбројавање је у току.”
Жамор се утиша до шапата и када је одбројавање стигло до нуле, кугла нестаде из једне коцке, а појави се у другој.
„Имајте на уму”, рече Венделова, „Сетите се да су ове коцке збиља међусобно удаљене три хиљаде километара. Хронометарски механизам показује да је интервал између одласка и доласка износио нешто мало више од десет микросекунди, што значи да је прелаз извршен брзином готово стотину пута већом од светлосне.”
Танајама подиже поглед. „Како да будем сигуран? Цела ствар је, можда, трик срачунат да обмане некога кога држите за лаковерног старца.”
„Управниче”, обрати му се Венделова оштро, „овде се налазе стотине научника, сви веома угледни, неки од њих су и Земљани. Они ће вам показати све што желите да видите, објасниће вам како инструменти раде. Нећете ту наћи ништа осим поштене науке.”
„Чак и да је тако, шта то све значи? Лоптица. Пинг-понг лоптица која преваљује хиљаде километара. До тога сте стигли, после три године?”
„Оно што сте управо видели, Управниче, вероватно је више но што се ико смео надати, уз све дужно поштовање. Оно што сте видели можда јесте величине пинг-понг лоптице и можда она није превалила више од три хиљаде километара, али то је истински надсветлосни лет који се ни по чему не разликује од тога да смо упутили звездани брод одавде до Арктуруса брзином стотину пута већом од светлосне. Ово што сте видели прва је јавна демонстрација правог надсветлосног лета у историји човечанства.”
„Али ја желим да видим тај звездани брод.”
„На то треба чекати.”
„Немам времена, немам времена”, закрешта Танајама гласом који беше тек нешто мало више од храпавог шапата. Поново га ухвати напад кашља.
Венделова рече, толико тихо, да ју је вероватно тек Танајама могао чути: „Чак ни ваша воља не може да покрене Васељену.”
39
Три дана посвећена званичницима у ономе што се незванично звало Хиперград некако су протекла и наметљивци су отишли.
„И овако су нам потребна још два или три дана да се опоравимо и наставимо са радом пуном паром”, рече Венделова Фишеру. Била је озлојеђена и видљиво незадовољна. „Какав зао старац!”
Фишер је без по муке закључио да се ово односи на Танајаму. „Болестан је.”
Венделова га ошину љутитим погледом. „Браниш га?”
„Не, Теса, само износим чињеницу.”
Она прекорно упери прст у њега. „Прилично сам сигурна да је та бедна реликвија била исто толико неразумна и ирационална и у временина када није била ни болесна, па чак ни стара. Колико је већ Управник Уреда?”
„Он је легенда. Преко тридесет година. А пре тога је био главни заменик скоро исто толико, односно сива еминенција иза три или четири претходна номинална Управника. И колико год да је стар и болестан, остаће на том положају док не умре — а можда и неколико дана после тога, све док се људи не увере да неће устати из гроба.”
„Изгледа да се теби све то чини забавно.”
„Али шта друго можеш до да се насмејеш призору човека који је, без отворених моћи, чак и без угледа у широј јавности, држао сваког члана владе у страху и потчињености скоро пола столећа само зато што познаје непријатне тајне сваког од њих и што не би оклевао да их искористи.”