„И подносе га?”
„О, да. Нема никога у влади ко би ризиковао да се са сигурношћу одрекне сопствене каријере само да би, евентуално, добио прилику да обори Танајаму.”
„Чак и сада када му стисак постаје све слабији?”
„Грешиш. Стисак његове шаке можда је ослабио, али док он коначно не нестане са лица Земље, тај стисак никада неће постати подношљив. То ће бити оно последње, чак и пошто његово срце буде престало да куца.”
„Шта подстиче те људе?” упита Венделова с гађењем. „Зар немају жељу да се на време мирно повуку и спокојно умру?”
„Танајама не. Никада. Не могу рећи да га добро познајем, али у протеклих петнаестак година био сам у контакту с њим, ту и тамо, и никада ми није било пријатно. Познавао сам га док је још био у пуној снази и знао сам да се тај човек никада неће зауставити. А да ти одговорим на твоје пређашње питање… У различитим случајевима различите људе нагоне различите побуде. У Танајамином случају посреди је мржња.”
„Могла сам и помислити”, рече Венделова. „То се види. Нико, толико омражен не може да и сам не мрзи. Али кога он мрзи?”
„Насеобине.”
„Ох, доиста?” Венделова се, очигледно, присетила да је и сама пореклом са Аделије. „Па, добро, ни ја нисам, горе, код куће, чула иједну лепу реч о Земљи. А ти знаш моја осећања према местима где се гравитација не може бирати и контролисати.”
„Не говорим, Теса, о недопадању, гнушању или презиру. Говорим о заслепљујућој мржњи. Готово да нема Земљанина коме се допадају Насеобине. Оне имају све најновије. Мирне су, непретрпане, удобне, средња класа. Довољно хране, времена за рекреацију, нема временских непогода, нема сиромаштва. Имају роботе који се пажљиво држе ван видокруга. Сасвим је природно да људи који сматрају да су нечега лишени не воле оне који имају све. Но, код Танајаме то већ прелази у патологију. Он би волео да види уништене све Насеобине. Све до једне.”
„Али зашто, Крајле?”
„Мислим да код њега није у питању ниједна од ствари које сам набројао. Оно што он не може да поднесе јесте културна хомогеност Насеобина. Знаш ли на шта мислим?”
„Не.”
„Људи се на Насеобинама сами разврставају. Траже људе попут себе самих. На свакој Насеобини постоји заједничка култура, и, до извесног степена, заједнички физички изглед. Земља је, с друге стране, кроз сву своју историју представљала дивљу мешавину култура, које се међусобно обогаћују, надмећу, сумњају једна у другу. Танајама и многи други људи са Земље — ја, на пример — сматрају такву мешавину за извориште снаге и сматрају да културна хомогеност Насеобина чини да оне слабе и да, посматрано у перспективи, скраћује време њиховог могућег опстанка.”
„Па зашто, онда, мрзети Насеобине ако сте, по том питању, у предности над њима? Мрзи ли нас Танајама јер нам је и боље и горе у исти мах? То нема смисла.”
„Не мора га ни имати. Ко би још уопште мрзео, ако би се мржња могла рационалисати? Можда — тек, можда — Танајама страхује да ће Насеобине збиља успети и да ће се културна хомогеност на крају показати као одличан изум. Или можда мисли да Насеобине само чекају прилику да униште Земљу, као што он жели да уништи Насеобине. Цела та гужва око звезде-суседа га је до крајности разбеснела.”
„То што се испоставило да је Ротор открио звезду-суседа, а да никога није обавестио?”
„Више од тога. Нису се чак ни потрудили да нас упозоре да звезда-сусед хрли ка Сунчевом систему.”
„Можда то и не знају.”
„У то Танајама никада неће поверовати. Сигуран сам да он мисли да они знају и да намерно неће да нас упозоре, у нади да ће нас то затећи неспремне и да ће Земља, или макар њена цивилизација, бити уништена.”
„Је ли већ утврђено да ће нам звезда-сусед прићи толико близу да би нам нанела штету? То нисам чула. По мом схватању, астрономи углавном мисле да ће она проћи поред система на довољној удаљености да нам нимало не науди. Шта ти мислиш?”
Фишер слеже раменима. „Не знам. Али мислим да Танајама подгрејава своју мржњу тиме што верује да опасност постоји. Логична веза следи: ми морамо имати надсветлосни лет да бисмо били у могућности да откријемо постојање каквог света сличног Земљи, негде другде. Онда на њега можемо пребацити колико год можемо од Земљине популације — уколико се испостави да нас чека оно најгоре. Мораш признати да то има смисла.”
„Наравно, али зашто, Крајле, увлачити и уништење у све то? Потпуно је природно да човечанство стреми ка томе да се шири, чак и уколико је Земља потпуно сигурна. Већ смо стигли до Насеобина, а достизање звезда следећи је логичан корак, за који, додуше, морамо овладати надсветлосним летом.”