„Чак и да су прживели лет и да су ушли на орбиту око звезде, тамо би их чекао јалов живот и не би још дуго могли да одржавају дотадашњи цивилизацијски ниво. Крајле, уразуми се. Можемо чак и да организујемо експедицију до звезде-суседа и да тамо не нађемо ништа, или, још горе, да нађемо празну Роторову љуштуру. И шта онда?”
„Па, онда је то то”, одврати Фишер. „Али мора да постоје изгледи да преживе.”
„И ти ћеш онда наћи своје дете? Драги мој Крајле, неразумно је надати се таквим стварима. Чак и да је Ротор преживео и да је твоја кћерка преживела, било јој је годину дана када сте се растали. Када би сада стала пред тебе, било би јој десет година. А онога тренутка када будемо спремни да се отиснемо пут звезде-суседа, биће јој петнаест. Она те не познаје. Што се тога тиче, ни ти је не би препознао.”
„Десет, петнаест или педесет година, свеједно је. Чим бих је угледао, Теса, знао бих да је то она.”
ОСТАНАК
40
Марлена се, оклевајући, насмеши Џенару. Већ је била навикла на то да слободно упада у његову канцеларију.
„Прекидам ли те у нечему важном, чика Сивере?”
„Не, душо, није ништа важно. Посреди је посао којим је Пит својевремено хтео да ме се отараси; ја сам га прихватио и почео приљежно да га радим, зато што ми је то пружало прилику да се ја отарасим њега. Није то нешто што бих признао свакоме, али теби сам рекао истину пошто и сам знам да те не вреди лагати.”
„Зар те то не плаши, чика Сивере? Начелник Пит се уплашио тога, а и Оринел би, сигурно, да сам му показала шта умем.”
„Не плаши ме, Марлена; зато сам и одустао, видиш. Помирио сам се с тим да сам, када си ти у питању, провидан попут стакла. У ствари, овако је много лакше. Лагање је, кад боље помислиш, ђаволски тежак посао. Да су људи стварно ужасно лењи, никада не би лагали.”
Марлена се поново насмеши. „Зато ти се и свиђам? Зато што ти омогућавам да будеш лењ?”
„Зар не можеш сама да погодиш?”
„Не. Видим да ме волиш, али не знам зашто. Начин твог опхођења према мени јасно показује да ти је стало до мене, али разлог је скривен у твом уму и све што допире до мене тек су повремени титраји. Не могу да проникнем толико дубоко.” Она застаде. „Понекад бих волела да могу.”
„Буди срећна што не можеш. Умови су прљава, кужна и непријатна места.”
„Зашто тако мислиш, чика Сивере?”
„Из искуства. Немам твоје способности, али у додиру сам с људима много дуже него ти. Можеш ли да видиш унутрашњост свог сопственог ума, Марлена?”
Марлена се нађе изненађена. „Не знам. Да ли би требало?”
„Свиђа ли ти се свака твоја помисао? Све што замишљаш? Сваки твој импулс? Буди поштена па реци. Чак и ако ја не могу да проникнем да ли јеси или ниси, буди поштена.”
„Па, понекад имам сулуде помисли, понекад зле. Понекад се наљутим и помислим на нешто што никада не бих учинила. Али, збиља, не често.”
„Не често? Не заборави да си се сасвим сродила са својим умом. Тешко да га уопште осећаш. Дође ти као одећа коју носиш. Не осећаш њен додир јер је ту, стално присутна. Коса ти поиграва на потиљку, али ти то не осећаш. Када би туђа коса додиривала твој потиљак, било би то неподношљиво, сметало би ти. Туђе мисли могле би бити исте као твоје, али би биле туђе и не би ти се допале. На пример, теби се можда не би морало допасти то што те ја волим — када би знала зашто је тако. Много је боље и безболније прихватити чињеницу да си ми драга као нешто само по себи и не покушавати с анализом мог ума и мојих побуда.”
„Зашто? Какве су ти побуде? Марленино питање беше неизбежно.
„Па, допадаш ми се јер сам ја некада био ти.”
„Шта кажеш?”
„Не мислим да кажем да сам био госпођица са дивним очима и посебним обдареностима. Хоћу рећи да сам и ја био млад и непривлачан и да се због тога никоме нисам допадао. Но, био сам свестан своје интелигенције, али нисам могао да схватим како то да се, с таквом интелигенцијом, никоме не допаднем. Чинило ми се апсурдно да неко одлично продаје лошу робу, а да неко не може да прода добру.
Био сам повређен и гневан, Марлена, и одлучио сам да никада с другим људима нећу поступати онако како су они поступали према мени, али ту своју свечану одлуку ретко сам када имао прилике да спроведем у дело. Онда сам упознао тебе и зближили смо се. Ниси ти баш толико непривлачна као што сам ја био и много си интелигентнија него што сам ја икада био, али то ми не смета.” Он се широко насмеши. „Као да ја добијам нову шансу — уз одређена преимућства. Али мислим да ти ниси дошла да о томе разговараш са мном. Можда немам твоју способност запажања, али толико могу да увидим.”